Istaknuti srpski lekar, psihijatar, književnik i akademik, Vladeta Jerotić, ima dragocene misli koje se odnose na roditeljstvo i vaspitanje dece.
Među 10 najistaknutijih spadaju:
Raspravljajte se pred detetom
Dete staro tri, četiri godine sluša majku i oca kako se ne svađaju, nego raspravljaju o nekoj temi, pa se ne slažu. Bez povišenog tona, svako iznosi svoje argumente, puštajući i onog drugog da kaže to što ima. Tu počinje dijalog i tako se dete uči dijalogu. Iako ništa ne razume, (šta je to o čemu roditelji pričaju) negde u letu uspeće da uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći argumente, a ne povišen ton.
Otac i majka da se vole najviše
Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše. I da tako bude pet, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše.
Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu
Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici.
Nađite sredinu u vaspitanju
Dete je u dosadašnjem patrijarhalnom vaspitanju kod Srba vaspitavano u krajnostima: ili je odgajano u preteranoj strogosti ili u preteranoj razneženosti (naročito poslednjih decenija), zbog nekorisne bolećivosti roditelja koju treba razlikovati od ljubavi. Valja se ipak složiti da nije uputno isticati tzv. presudnu ulogu roditelja u vaspitanju dece, a prvenstveno u toku prvih nekoliko godina života deteta, jer i genetika i promena spoljašnjih rđavih okolnosti u docnije, povoljnije prilike može uticati na ispravljanje negativnih obeležja u ponašanju deteta.
Autoritet i toplina
Ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline.
Opraštanje uvreda, divljenje, čuđenje
Ono što je kod dece lepo, fascinantno, bogoliko, to je njihovo poverenje – ono što je Erikson nazvao prapoverenje sa kojim svako dete dolazi na svet, njihovo brzo opraštanje uvreda, divljenje, čuđenje. To su elementi koje vredi sačuvati za ceo život.
Zašto dete čuje da, kada kažemo „NE“
Roditelji se pitaju zašto dete uvek, kad bi mu otac ili majka rekli, recimo, nemoj to raditi, ili nemoj to jesti; ili evo ja sad moram da izađem, a imaš u sobi puno igračaka, ali pazi, ova igračka može da ti donese neku nevolju; ili imaš puno voća raznovrsnog, al nemoj baš ovo voće, biće ti loše – zašto dete uvek, ali baš uvek uradi to što ste mu zabranili? Zašto baš to, kad roditelj kaže ne? Čovek oseća stalnu potrebu da se zabrana krši, da se granice ispitaju, da se uradi baš ono što ne bi trebalo, kako bi se proverilo zašto je to zabranjeno. Ali ako je roditelj to rekao u punoj ljubavi, ostajem pri tome, dete će poslušati. Ako je roditelj rekao „nemoj to da radiš“, u ljubavi, bez trunke neke želje da ga dete posluša po svaku cenu, tada dete neće uraditi ništa loše. Tada to neće biti izazov za njega da ne posluša jer će osetiti ljubav sa kojom se od njega to traži.
Pustite dete da bude nemirno
Ako je dete nemirno, pusti ga, često je to inteligentno i bistro biće. A roditelji, u neznanju, za mirno i poslušno dete kažu ‘moje dobro dete’, a ono u stvari uplašeno, nesigurno. Naravno, rodi se i poneko dobro dete koje je jednostavno takvo, iako je snalažljivo i pametno. Greška je velika što ono nemirno dete tuku, a ono je najčešće inteligentno dete. I baš ta inteligencija mu ne da da se pomiri lako sa svim što mu se kaže.
Jake granice
Veoma popustljive granice omogućavaju intenzivan uticaj spolja ali takvo prihvatanje promena može da ugrozi specifičan porodični identitet. Ovakve porodice karakteriše nezainteresovanost i međusobna nepovezanost članova. Roditelji nisu zainteresovani za rast i razvoj dece. Deca imaju previše slobode i ne prave razliku između dobrih i loših postupaka. Emocionalni odnosi su hladni i dete ne oseća da je voljeno, zaštićeno i sigurno.
Porodična pravila
Važna stvar koja određuje funkcionalnost porodice su i porodična pravila. Porodična pravila su potrebna jer čuvaju porodicu i obezbeđuju sigurnost i predvidivost, što je posebno značajno za najmlađe članove. Njima se određuje organizacija života, način porodičnog funkcionisanja, sistem vrednosti i verovanja. Međutim, problem nastaje kada se o tim pravilima nedovoljno ili retko govori jer se ona uglavnom podrazumevaju, ali na taj način postaju nejasna. Nedovoljno jasna pravila oblikuju haotične porodične odnose a kruta pravila (koja se ne manjaju) doprinose komplikovanim porodičnim odnosima. U funkcionalnim porodicama otvoreno se komunicira o pravilima. Ona su jasna i podložna promenama u skladu sa potrebama članova porodice.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
