Kada u Francuskoj u septembru škole ponovo dočekaju đake, neke od njih će sprovesti eksperiment obaveznih školskih uniformi, u okviru dvogodišnjeg probnog perioda. Taj eksperiment inicirao je Emanuel Makron, a sprovodi ga francuski ministar obrazovanja Gabrijel Atal.
Inicijativa ima za cilj da se pozabavi nejednakošću među francuskim učenicima i smanji vršnjačko nasilje i klasne razlike. Neki nastavnici, psiholozi i stručnjaci u javnim školama i dalje su skeptični, rekavši da uniforme samo stavljaju „flaster“ na takva pitanja.
Državne škole u opštinama koje su se dobrovoljno prijavile da budu deo eksperimenta moći će da uvedu obaveznu uniformu na početku nove akademske godine ovog septembra, a neke su s tim startovali proteklog proleća.
Naravno, ovaj eksperiment ima svoju cenu. Osnovni komplet za svakog učenika mogao bi da se sastoji od pet polo majica, dva pulovera i dva para pantalona, što iznosi oko 200 evra, ali porodice neće morati da snose teret, jer polovinu troškova plaćaju lokalne vlasti, a drugu polovinu država. Materijali za uniforme se inače proizvode u lokalnim fabrikama.
I sam ministar koji je sproveo ovu ideju u delo nije siguran da su uniforme rešenje problema vršnjačkog nasilja i klasnih razlika.
„Još nisam ubeđen da je to rešenje koje će sve popraviti“, rekao je Atal. U to nisu ubeđeni ni nastavnici u javnim školama, psiholozi i stručnjaci.
Jedan od ključnih argumenata vlade u prilog školskim uniformama je da bi one mogle obuzdati buduće pokušaje podrivanja francuskog sekularizma. A nedavno su kontroverze oko odeće povezane sa islamom zauzele centralno mesto polemika u Franuskoj.
Vlada je 4. septembra zabranila duge haljine koje nose žene i devojke poznate kao abaje. Zabrana je izazvala talas besa širom zemlje, a neki su tvrdili da široka odeća koja pokriva telo ne predstavlja razmetljivo ispoljavanje religije i da ne treba da bude zabranjena.
Princip sekularizma u Francuskoj znači da je nošenje bilo kog znaka ili odeće koja pokazuje versku pripadnost učenika protivno zakonu. Zakonodavstvo usvojeno 2004. zabranjuje „umetne verske simbole“ u javnim školama, uključujući muslimanske marame, velike hrišćanske krstove, jevrejske kipe i turbane koje nose Sikhi.
Nastavnici sada ne misle da će školska uniforma nešto promeniti u pogledu društvene klime u školama.
„Možda će se učenici osećati manje drugačijim jedni od drugih… ili neće morati da se pitaju šta da obuku svako jutro, ali što se tiče sekularizma, reda i vršnjačkog nasilja – mislim da se to neće mnogo promeniti. Čak i deca osećaju da društvene razlike prevazilaze materijalno. Osim toga, da li patike imaju rupe ili ne, to je nešto što će biti vidljivo. To neće izbrisati društvene razlike. Oblici nasilja ne potiču od odeće koju nose učenici. Pogledajte zemlje poput Velike Britanije u kojima se školske uniforme koriste dugi niz godina. Nedostatak autoriteta od strane nastavnika ili škola i maltretiranje su i dalje problem“, rekla je jedna učiteljica.
I iako ne postoje opsežna istraživanja o dugoročnim efektima nošenja školskih uniformi, u Americi je napravljen test. Naučnici su pratili napredak više od 6.300 dece tokom vremena, od vrtića do petog razreda.
Svake godine nastavnici su davali podatke o problemima u ponašanju dece i socijalnim veštinama. A kada su deca bila u petom razredu, istraživači su direktno intervjuisali decu. Pitali su ih da li imaju simptome socijalne anksioznosti i da li su ikada bili na meti nasilnika. Takođe su postavljali deci pitanja o društvenoj pripadnosti. Da li su osećali bliskost sa svojim učiteljima? Jesu li bili bliski sa svojim drugarima iz škole?
Sa ovim prikupljenim informacijama, naučni tim je izvršio statističke analize kako bi utvrdio da li ponašanje učenika varira u zavisnosti od toga da li nose obavezne školske uniforme.
Ishod? Kada su u pitanju izveštaji nastavnika, nije bilo dokaza o vezi između uniforme i ponašanja učenika.
Deca koja su pohađala škole sa uniformnom politikom podjednako su imala emocionalne probleme kao druga deca. Stopa depresije je kod njih takođe bila slična, kao i agresije i uništavanja imovine. Socijalne veštine dece su u osnovi bile iste, bez obzira da li su nosili uniforme ili ne.
Kada su u pitanju vršnjačko nasilje i socijalna anksioznosta – iskustva dece u uniformama i bez njih su bila slična. A društvena pripadnost? To je bila jedina oblast u kojoj su deca sa uniformama prijavila značajno različite rezultate, ali ne u njihovu korist.
Deca koja su morala da nose školske uniforme su se osećala manje blisko sa nastavnicima i drugovima iz razreda.
Dakle, za 6.300 dece školske uniforme izgleda nisu donele značajne psihološke koristi. I to je bilo tako bez obzira da li su ona pohađala državne ili privatne škole. Jedinstveni, pozitivni ishod je bila veoma mala prednost uočena za jednu podgrupu učenika – u školama koje su pohađala siromašnija deca, uniforme su bile povezane sa nešto većim stopama pohađanja nastave.
U Srbiji smo polemiku o uvođenju đačkih uniformi u škole poslednji put imali pre više od šest godina kada je Ministarstvo prosvete iznelo tu inicijativu, ali ona nije prošla. Nedavno je ministarka za brigu o porodici i demografiju Milica Đurđević Stamenkovski pokrenula ponovo pitanje uvođenja đačkih uniformi u osnovne škole, odnosno inicijativu da se o ovoj temi otvori dijalog. Možda bi neka ozbiljnija analiza primera iz inostranstva mogla ipak da im bude početna tačka, posebno ovde, gde su mnogobrojni ozbiljni problemi prosvete stavljeni na stendbaj i kao da su na aparatima.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
