Uvek je bilo tuča po školama, one su bile deo odrastanja. Međutim, u poslednje vreme, vesti iz školskih dvorišta imaju mnogo morbidniji ton.
Dva maloletnika ubila mačku u Leskovcu, sve snimili i objavili na mrežama. Šestoro maloletnika u Nišu pretuklo devojku i njenog dečka. Mediji su puni vesti u kojima deca siluju decu, mlate vršnjake, muče životinje, pa i ubijaju… Šta nam govori tolika agresija i gotovo sadističko ponašanje maloletnika?
„Što se tiče mučenja životinja to nije bezazleno ponašanje. Mučenje je gori vid agresivnog acting out ponašanja od ubistva, jer predstavlja stimulaciju osobe patnjom drugog živog bića, što kasnije lako vodi u sadizam“, objašnjava za portal Nova.rs Nemanja Popović, psiholog, specijalista za kriminalistiku. Na njegovom „terenu“, slučajevi ekstremnog nasilja prema životinjama su jasan alarm.
„Agresija, iako nam je prirodna jako je važno kako je usmerena i da li je sublimisana u neke drustveno prihvatljive okvire. Mučenje životinja, eneureza (mokrenje u krevet) i podmetanje požara, tj. piromanija predstavljaju deo Mekdonaldove trijade – neka istraživanja na serijskim ubicama i psihopatama pokazala su kako su svi u detinjstvu imali bar dva od tri ova ponašanja. Nije faktor predukcije, već nam ukazuje na dete u problemu sa kojim treba ozbiljno raditi“, kaže Popović.
S decom u problemu, između ostalih, radi Ljubiša Jovanović, psiholog i psihoterapeut, koji nas podseća da se svakom slučaju mora pristupiti individualno, da se ljudsko ponašanje, posebno ekstremno, ne može jednostavno objasniti i ukazuje na brojne faktore koji mogu da vode mladu osobu u takvo nasilje – od same ličnosti, preko porodičnih uslova, do društva na svim nivoima… U tom kontekstu ipak posebno podvlači primarni atačment – odnos koji se razvije između deteta i onog ko brine o njemu (roditelja ili staratelja), koji se kasnije reflektuje u svim odnosima. Dezorganizovani atačment je dobra podloga za mnoštvo psiholoških problema, pa i ekstremno nasilno ponašanje.
„Postoje ljudi koji u većini situacija reaguju normalno, ali ih određeni spoljni ili unutrašnji okidači pokreću na nasilno ponašanje. Oni deluju impulsivno. To su oni ljudi za koje ni najbolji prijatelji ne bi pomislili da su sposobni za takvo nasilje. S druge strane imamo one koji vrlo svesno sprovode nasilno ponašanje, kod njih se stvara psihopatska organizacija ličnosti. Oni nemaju savest, nema odnos prema drugome. Treći tip manifestuje nasilje bez ikakvih emocija i to radi na krajnje promišljen način, to je ta hladna brutalnost. Srećom, takvi slučajevi su zaista retki“, objašnjava Jovanović.
Kao primer navodi slučaj koji je opisao ser Siril Bert, čuveni britanski psiholog, još dvadesetih godina prošlog veka – sedmogodišnji dečak gurnuo je svog prijatelja u bazen i gledao ga kako se davi ne dozvoljavajući mu da ispliva. Na pitanje gde bi tražio ključni problem za takvo ponašanje deteta vraća se na „krajnje dezorganizovani atačment“.
„Iskustvo je pokazalo da je tu obično reč o ekstremno hladnim roditeljima ili zlostavljačima“, prevodi nam Jovanović.
Napominje da razumevanje takvog ponašanja nije opravdanje i da uz podršku mora da ide i sankcija. Reakcija mora da se desi. A to je već pitanje društva.
Sociolog Ratko Božović, nedavno je govoreći za portal Nova.rs o nasilju među mladima, ukazao da srž problema leži u anomičnom društvu u kome vlada haos, nasilje i bezakonje, gde ne postoji niti empatija, niti moralna inteligencija, gde je stvoren „takav kontekst da deca i tinejdžeri znaju da mogu da rade šta žele“. Psihološkinja Bojana Dinić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu slaže se s tim zapažanjem.
„Ako dete uradi tako nešto, ako ubije mačku i snimak postavi na Internet, ono ne vidi posledice toga, niti oseća da će biti kažnjeno. Ako percipira nasilnu akciju kao da ne samo da neće biti kažnjeno, već će u izvesnom smislu dobiti i pohvalu, jer će ispasti ‘faca’ – to je onda problem društva.“
Prema njenim rečima, „istraživanja su pokazala da učenici u osnovnoj školi koji pokazuju nasilje, ako ostanu nasilnici i u srednjoj školi, otkrivaju sve surovije oblike nasilja“. Tu se krije i odgovor na pitanje šta raditi s nasilnom decom.
„S prevencijom treba krenuti što pre, a naše iskustvo pokazalo je da najbolje radi razvoj empatije. Empatija je nešto što može da se nauči i postoje različiti programi koji se sprovode“, smatra Dinić. Dodaje da je važan i roditeljski nadzor, ali „adekvatan roditeljski nadzor“ koji podrazumeva prisutnost roditelja u životu deteta, prepoznavanje znakova nasilničkog ponašanja kod deteta i preduzimanje adekvatnih mera koje se ne svode na kažnjavanje ili zanemarivanje, već na traženje stručne pomoći u cilju tazvijanja emaptije i adekvatnih strategija emocinalne regulacije, rešavanja konflikata i slično.
„Kolege iz Beograda su radile istraživanje koje je pokazalo da i dosada može da uzrokuje neka nasilna ponašanja, čak akcije koje se graniče sa sadističkim. Zato se treba zapitati kako naši mladi provode slobodno vreme. Važno je da vreme koji mladi provode bude kvalitetno i ispunjeno adekvatnim sadržajima, te da i lokalna zajednica i društvo u celini treba da obezbede uslove za to“, zaključuje Dinić.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
