Kako je to moguće?
Velike vrućine ovih dana iznova podsećaju na jednu jako bolnu stvar – roditelje koji ostave svoje dete u pregrejanom autu, što na kraju često ima fatalan ishod. Kad čuju tako nešto, posle prvobitnog šoka i jeze, mnogi pomisle – kako je to moguće jer to jednostavno ne može da se desi savesnom roditelju. Međutim, nažalost, čini se da to nije retkost.
Još 2009. godine „The Washington Post“ je objavio tekst koji to i potvrđuje. I što je još važnije, nema veze s kvalitetnom roditeljskom negom, njihovom pažnjom i ljubavi prema detetu. Tekst čije odlomke prenose na sajtu 021.rs je napisao Džin Veingarten.
Za njega je dobio Pulicerovu nagradu.
Novinar koji je prisustvovao suđenju svoj tekst počinje opisom optuženika.
Kako kaže, bio je veliki čovek, preko 130 kilograma, ali u težini svoje tuge i srama činio se još većim. Pogrbio se napred u čvrstom drvenom naslonu koji ga je jedva držao, tiho jecajući dok mu je noga nervozno poskakivala ispod stola. U prvom redu među posetiocima suđenja sedela je njegova supruga, izgledala je potreseno. Prostorija je bila poput grobnice. Svedoci su blago govorili o toliko bolnim događajima da su mnogi izgubili prisebnost.
Medicinska sestra plakala na svedočenju
Kad je bolnička medicinska sestra opisivala kako se optuženik ponašao nakon što ga je policija prvi put dovela, zaplakala je. Bio je gotovo katatoničan, setila se, čvrsto zatvorenih očiju, ljuljajući se napred-nazad, zaključan u nekoj nedokučivoj privatnoj muci. Uopšte nije mogao da progovori, sve dok medicinska sestra nije sela kraj njega i uhvatila ga za ruku. Tek tada je pacijent počeo da se otvara, a ono što je rekao je da ne želi nikakav sedativ, da ne zaslužuje predah od bola, da želi sve to da oseti, a zatim i umre.
Optužen je za ubistvo. Nijedna bitna činjenica nije bila sporna. Majls Harison (49) bio je ljubazna osoba, marljiv poslovni čovek, savestan otac do tog dana prošlog leta – zaokupljen problemima na poslu, pozivima na mobilni – kada je zaboravio da ostavi sina Čejsa u vrtiću. Mališan je polako umirao, privezan za dečije sedište u kolima gotovo devet sati na parkiralištu u Herndonu usred letnje vrućine.
Bila je to neobjašnjiva i neoprostiva greška, ali da li je to bio zločin?
To je bilo pitanje o kojem će odlučiti sudija. Suđenje je trajalo tri dana. Jedna pored druge u zadnjem delu sudnice sedele su dve žene koje su satima putovale na suđenje. Za razliku od gotovo svih ostalih na klupama za posetioce one nisu bile rođake ili prijateljice optuženog.
Kada se suđenje završilo, Lin Balfur i Meri Parsk otišle su tiho, ne skrećući pažnju na sebe. Nisu želele da budu tamo, ali osećale su dužnost kako prema optuženiku, tako i na mnogo složeniji način – prema sebi. Bilo je to u najmanju ruku neobično – troje ljudi zajedno na jednom mestu koji dele istu srceparajuću istoriju. Sve troje slučajno su ubili svoju decu na identičan, nerazumljiv način.
„Smrt od hipertermije“ službeno je objašnjenje. Kad se to dogodi maloj deci, činjenice su često iste… Inače pun ljubavi i pažljiv roditelj jednog je dana zauzet ili rastresen, uznemiren ili zbunjen promenom njegove svakodnevice i jednostavno – zaboravi dete u automobilu. To se u Sjedinjenim Američkim Državama događa 15 do 25 puta godišnje, od proleća, kroz leto do rane jeseni.
Pre dve decenije to je bilo relativno retko. Ali početkom devedesetih stručnjaci za sigurnost automobila rekli su da prednji vazdušni jastuci na suvozačkoj strani mogu ubiti decu i preporučili su da se dečije stolice pomere na zadnje sedište, a onda zbog još bolje sigurnosti da se okrenu ka suvozačkom mestu. Malo ko je predvideo strašne posledice smanjene vidljivosti deteta. Ko im može zameriti, je li? Kakva to osoba zaboravlja bebu?
To se može dogoditi svakome
Ispostavlja se da to čine bogati. I siromašni i srednja klasa. To rade roditelji svih godišta. Majke će to učiniti jednako verovatno kao i očevi. To se događa hronično odsutnim i fanatično organizovanim, fakultetski obrazovanim i jedva pismenim. U poslednjih 10 godina to se dogodilo zubaru. Poštanskom službeniku. Socijalnom radniku. Policajcu. Knjigovođi. Vojniku. Električaru. Protestantskom svešteniku. Budućem rabinu. Medicinskoj sestri. Građevinaru. Dogodilo se to savetniku za mentalno zdravlje, fakultetskom profesoru i pica majstoru. Dogodilo se to pedijatru.
Prošle godine to se dogodilo tri puta u jednom danu. Bio je to najgori dan dosad u najgoroj godini dosad u fenomenu koji ne daje znak da jenjava. Činjenice se u svakom slučaju malo razlikuju, ali uvek postoji užasan trenutak kada roditelj shvati što je učinio, često telefonskim pozivom supružnika ili staratelja. Nakon toga sledi mahniti sprint do automobila. Ono što tamo čeka je najgora stvar na svetu.
Svaka priča je jeziva na svoj način
Svaki slučaj ima svoj sopstveni jezivi potpis. Jedan je otac parkirao svoj automobil uz teren lokalnog sajma i dok je otkrivao telo svog sina, odjekivala je vesela muzika i zabava. Drugi muškarac, želeći brzo da završi svoj život, pokušao je da otme pištolj policajcu na mestu događaja. Nekoliko ljudi – uključujući Meri Parks iz Blaksburga – odvezlo se sa svog radnog mesta u vrtić kako bi pokupili dete za koje su mislili da su ga ostavili, a nisu primetili leš na zadnjem sedištu.
A zatim tu je i poslovni čovek iz Čatanuge u američkoj saveznoj državi Tenesi koji mora da živi s ovim – alarm s detektorom pokreta aktivirao se tri puta u njegovom automobilu koji je bio parkiran na vrućini. Ali kad bi pogledao ne bi video ikoga kako se mota oko automobila. Zato je daljinski deaktivirao alarm i mirno se vratio na posao.
Možda ne postoji čin ljudskog neuspeha koji u osnovi više preispituje stavove našeg društva o zločinu, kazni, pravdi i milosrđu. Prema statistikama, u oko 40 odsto slučajeva vlasti istražuju dokaze i utvrđuju da je smrt deteta bila užasna nesreća – greška u pamćenju koja donosi doživotnu kaznu krivice daleko veću od bilo koje koju sudija ili porota mogu izreći – i ne podižu nikakve optužbe.
U ostalih 60 odsto slučajeva, raščlanjujući u osnovi identične činjenice i primenjujući ih na u osnovi identične zakone, vlasti odlučuju da je nehat bio toliko velik, a povreda toliko teška, da se to mora nazvati teškim krivičnim delom i mora se striktno sprovoditi.
Isti slučajevi, različite presude
Samo pet dana pre nego što je Majls Harison zaboravio svog mališana na parkingu kompanije Herndon u kojoj je radio, slično se dogodilo nekoliko stotina kilometara jugoistočno. Nakon duge smene na poslu električar iz Portsmuta Endrju Kulpeper pokupio je mališana od svojih roditelja, odvezao se kući, ušao u kuću i potom zaspao zaboravivši da je dečak u autu, ostavljajući ga da se do smrti peče ispred doma.
Harison je optužen za krivično delo. Kulpeper nije. U oba slučaja odluku je donela jedna osoba. U Harisonovom slučaju to je bio Rej Morog, državni advokat iz Ferfeksa. U intervjuu nekoliko dana nakon što je podigao optužnicu za ubistvo iz nehata, Morog je objasnio svoju odluku: „Mnogo se toga može reći o obavezi ljudi da zaštite svoju decu. Kad imate decu, imate odgovornost. Vrlo sam čvrst u odbrani dečije sigurnosti.“
Morog i sam ima dvoje dece, od 12 i 14 godina. Upitali su ga može li da zamisli da se ovo dogodi njemu. Činilo se da ga je pitanje zateklo. Prešao je na drugu temu, a onda je, deset minuta kasnije, odlučio da kaže: „Moram reći da mi se to ne bi moglo dogoditi. Ja sam pažljiv otac.“
U Portsmutu je odluku da se Kulpeperu ne sudi doneo državni tužilac. Koliko god smrt deteta bila tragična, smatrao je, policijska istraga pokazala je da nije bilo krivičnog dela jer nije bilo namere. Kulpeper se nije bezosećajno kockao s dečijim životom – zaboravio je da je dete tamo.
„Bilo bi jednostavno u ovakvom slučaju prepustiti odluku poroti, ali to nije ispravno“, rekao je tužilac Erl Mobli.
Odgovornost tužioca je postizanje pravde, a ne postizanje neke vrste rezultata. Mobli je i sam izgubio dete. Njegova ćerka je umrla od leukemije 1993. kada je imala samo tri godine. Mobli tvrdi da se njegova odluka temelji na zakonu, ali ima i iskustvo kakav je osećaj izgubiti dete.
Dakle, nakon sinovljeve smrti, Endrju Kulpeper poslat je kući da pokuša da živi ostatak svog života s onim što je učinio. Nakon sinovljeve smrti, Majlsa Harisona optužili su za teško krivično delo. Njegove su fotografije izlazile u novinama i na televiziji. Unajmio je skupog advokata. Obe su strane mesecima gradile svoje slučajeve. Svdoci su okupljeni i intervjuisani. Pokušaji nagodbe nisu uspeli. Suđenje je započelo.
Nakon što je oslobođen, čovek se srušio
Sud je čuo kako su Harison i njegova supruga bili par bez dece u kasnim 40-ima koji očajnički žele da postanu roditelji. Pričali su o svoje tri posete Moskvi, svaki put išli su na naporan 10-satni put železnicom do ruskih provincija. Tamo su u sirotištu uspeli da pronađu i usvoje svog 18-mesečnog sina.
Harisonova komšinica posvedočila je kako je gledala kako se novi otac zabavlja u dvorištu sa svojim sinom. Harisonova sestra svedočila je kako je nedeljama pomagala svome bratu i snaji da pronađu idealni vrtić za dečaka, kojem bi trebala posebna pažnja kako bi se oporavio od posledica njegovih bolnih prvih meseci života.
Harisonova je majka izjavila da je Majls bio dobar sin i savršen otac pun ljubavi. Iznenađena, ali smirena, Harisonova supruga Kerol opisala je telefonski poziv koji joj je muž uputio odmah nakon što je otkrio šta je učinio, telefonski poziv koji je primila u autobusu dok se vraćala kući s posla. Bilo je to, rekla je, nerazumljivo vrištanje. Na kraju je sudija okružnog suda u Ferfaksu presudio da Majls Harison nije kriv. Nije bilo zločina, rekao je, pozivajući se na identične pravne razloge koje je Erl Mobli naveo kao razlog što uošte nije optužio Endrjua Kulpepera.
Čuvši presudu Harrson je uzdahnuo i zajecao, a zatim pokušao da ustane, ali u tom čoveku nije ostalo ništa. Noge su ga izdale i srušio se na kolena.
Pa ako to nije ubistvo, šta je to? Nesreća?
„Ne, to nije najbolja reč. Kad kažemo nesreća, onda to zvuči da se ne može sprečiti. A incident zvuči trivijalno. A ovo nije trivijalna stvar“, kaže Mark Varšauer, međunarodno priznati stručnjak za učenje jezika i tehnologiju.
Varšuer je Fulbrajtov stipendista specijalizovan za upotrebu laptopova za opismenjavanje dece. U leto 2003. vratio se u svoju kancelariju s ručka i zatekao gomilu ljudi oko automobila na parkingu. Policija je razbila prozor. Tek kad se približio, Varšauer je shvatio da je to njegov automobil. Tada je shvatio da je tog jutra zaboravio da odvede svog 10-mesečnog sina Majkija u vrtić. Majki je bio mrtav. Varšauer nije optužen za zločin, ali je mesecima nakon toga razmišljao o samoubistvu. Postepeno je, kaže, nagon splasnuo, ali ne i tuga i osećaj krivice.
„Nedostaje nam izraz za ovo“, kaže Varšauer i dodaje kako treba da razumemo zašto se to događa ljudima kojima se događa.
„Sećanje je mašina i nije besprekorna. Naš svesni um daje važnost stvarima, ali na ćelijskom nivou naše pamćenje to ne čini. Ako ste sposobni da zaboravite svoj mobilni potencijalno ste sposobni da zaboravite svoje dete“, objašnjava Dejvid Dajmond, profesor molekularne fiziologije i savetnik veteranske bolnice u Tampi.
Kako mozak funkcioniše?
U svom istraživanju bavi se ispreplitanjem emocija, stresa i pamćenja. Otkrio je da pod nekim okolnostima najsofisticiraniji deo našeg centra za obradu misli može biti talac konkurentskog memorijskog sistema, primitivnog dela mozga koji je – dizajnom starim poput dinosaurusa – nepažljiv, neanalitičan, glupav.
Dajmond je stručnjak za pamćenje s lošim sećanjem, onaj koji je nedavno, dok se vozio do šoping centra, shvatio da njegova unučica spava u zadnjem delu automobila. Setio se samo zato što je njegova supruga, koja se vozila pored njega, spomenula bebu. Razumeo je šta je moglo da se desi da je bio sam sa detetom.
Ljudski je mozak, kaže Dajmond, veličanstven, ali zapravo se radi o uređaju u kojem novije i sofisticiranije strukture sede iznad prototipa mozga koji još uvek koriste niže vrste. Na vrhu uređaja nalaze se najpametniji i najpokretljiviji delovi, prefrontalni korteks koji razmišlja i analizira i hipokampus koji stvara i zadržava naša neposredna sećanja. Na dnu se nalaze bazalne ganglije, gotovo identične mozgu guštera, koje kontrolišu dobrovoljne, ali jedva svesne akcije.
Dajmond kaže da u situacijama koje uključuju poznate, rutinske motoričke sposobnosti, ljudi koriste bazalne ganglije kao svojevrsni pomoćni autopilot. Kad naš prefrontalni korteks i hipokampus planiraju naš dan na putu do posla, neuke, ali delotvorne bazalne ganglije upravljaju automobilom, zato ćete ponekad voziti od tačke A do tačke B bez jasnog sećanja na put kojim ste prošli, skretanja koje ste napravili ili pejzaža koji ste videli.
Obično, kaže Dajmond, ovo delegiranje dužnosti „deluje lepo, poput simfonije. Ali ponekad se pretvori u „Uvertiru iz 1812“.
„Tada topovi preuzimaju i prevladavaju“, ističe Dajmond.
Eksperimentalno izlažući pacove prisutnosti mačaka, a zatim beležeći promene u mozgu glodara, Dajmond je otkrio da stres, bilo iznenadan, bilo hroničan, može oslabiti moždane centre, čineći ih osetljivijima na maltretiranje bazalnih ganglija. Video je da se ista takva stvar događa u slučajevima koje je pratio, uključujući smrt dece u automobilima.
„Čini se da je kvalitet prethodne roditeljske nege nevažan. Važni činioci koji se neprestano pojavljuju uključuju kombinaciju stresa, emocija, nedostatka sna i promene u rutini, pri čemu bazalne ganglije pokušavaju da urade ono što bi trebalo da čine, a svesni um je previše oslabljen da bi mogao da odoli. Ono što se događa je da se memorijski krugovi u ranjivom hipokampusu bukvalno brišu i ponovo ispisuju, kao kod kompjuterskog programa. Ako se memorijski sklop ne pokrene ponovo, na primer ako dete ne zaplače ili ako žena ne spomene da je dete na zadnjem sedištu, to može u potpunosti nestati“, zaključuje Dajmond za „The Washington Post“.
Međutim, Post dodaje kako nisu svi slučajevi hipertermije kod novorođenčadi u automobilima kao oni o kojima se govori u ovom članku: jednostavni, ali zbunjujući propusti u pamćenju inače naizgled dobrog roditelja. Ima i slučajeva gde se pokazalo da je dete ranije bilo zanemarivano ili postoje dokazi o zloupotrebi supstanci. Ponekad je roditelj svesno ostavljao dete u autu, uprkos očiglednoj opasnosti. U jednom posebno upadljivom slučaju majka je dete ostavljala u zaključanim kolima umesto da obezbedi ko će da ga čuva. Kada se smrti od hipertermije tretiraju kao zločini, oni se obično završe zatvorskim kaznama, kaže se u tekstu Washington Posta.
BONUS VIDEO: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
