Kad vam neko ispriča kako izgleda porođaj u Švedskoj, shvatite koliko je kilometara između naših kultura.
Srpska dijaspora u Švedskoj iz godine u godinu je sve veća, a među onima koji su svoju sreću potražili na severu Evrope jesu i Tatjana i Ranko Antonijević iz Paraćina, koji su se u Stokholm preselili 2011. godine.
Njihov prvi sin Filip bio je beba kada su odlučili da emigriraju, a danas imaju još dva dečaka – Luku i Maksima, koje je Tanja rodila u švedskom porodilištu. Iako je u Srbiji prvi put rodila dete uz pomoć carskog reza, druga dva deteta dobila je prirodnim porođajem – čemu se ovde čude i lekari i laici.
Ona je za Zadovoljnu pokušala da dočara razliku između njihovih standarda i naših pokušaja da uhvatimo priključak za veliku Evropu kada je reč o trudnoći, porođaju i deci.
„Razlika između svega u Švedskoj i Srbiji je ogromna. Valjda smo zato i odlučili da dobijemo i treće dete. Prvo dete Filipa rodila sam 2011. carskim rezom, generalno nisam imala nikakvih problema, svi u porodilištu su bili korektni prema meni jer su me poznavali. Ali videla sam i čula kako su babice tretirale žene koje nisu imale neku vezu. Dva puta sam se porodila u Stokholmu, oba puta su me babice tretirale kao najbližu rođaku, a muž je bio na porođaju“, ispričala nam je Tanja svoj prvi utisak evocirajući sećanja na prorođaj ovde i tamo. Kaže da nije mogla da pretpostavi de će se babice prema njoj kao strankinji postaviti kao tetke koje joj donose da pije i jede, koje je bodre u svakom trenu, brišu joj čelo, govore da se napne i izdrži, tamo babice grle trudnice, a posebno su joj se našle kada se drugi put porađala.
Iako već svi znamo da su u Skandinaviji žene i deca zaštićeni kao beli medvedi i retka vrsta, te da se o tim kategorijama cela država brine do najsitnijih detalja, očekivali bismo mnogo razmaženih švedskih trudnica, ali uopšte nije tako.
Tanja kaže da je u obe trudnoće dvaput bila na uiltrazvuku, da su tamo svi super fini, sve vam je dostupno, ali bez peterivanja. Svaka trudnica može da bira gde će da se porodi – u porodilištu, kod kuće ili u kadi.
Ako je sve u redu sa mamom i bebom, čeka se termin porođaja i trudovi – kontrakcije na tri minuta. Ukoliko imate bolove na pet minuta, i dalje vas ne primaju u bolnicu. Tanju su neki lekari iz Srbije naplašili prirodnim porođajem posle carskog reza – rekli su joj da je to rizično, da može da joj pukne materica pošto je sečena, zato je Tanja zvala tamošnje lekare i kad su se bolovi javljali na pet minuta.
„Ali rekli su mi da se istuširam, popijem paracetamol i da sačekam učestalije bolove. Čim mi je pukao vodenjak, a kontakcije postale češće, primili su me u bolnicu. Rekla sam im da sam uplašena jer mi je materica sečena. Onda su mi uradili sva moguća merenja, pretrage i rekli su da nema razloga da se ne porodim prirodno. Pošto mi beba nije bila u prođajnom kanalu, babica mi je donela veliku pilates loptu i rekla da na njoj sedim, da po sobi šetam-levo desno, da razgibavam kukove i skačem kako bi se beba spustila. Čim se beba spustila, dobila sam jak bol, ali odmah i epidural i gas azot-oksid preko maske. Ujutru 7. decembra 2012. rodila sam Luku“, seća se Tanja.
Naravno, sve vreme u apartmanu sa Tanjom bio je i njen suprug. Standard je u gotovo svugde na Zapadu da otac seče bebi pupčanu vrpcu – naravno lekar i babica sve pripreme.
„Čudan je zvuk kad se preseče vrpca, imao sam tremu, ali osećaj je neverovatan. Prisustvovao sam rođenju drugog i trećeg sina, to su nezaboravni trenuci. Drugi porođaj sam čak ceo snimao“, kaže nam Ranko, Tanjin muž, o tome kako izgleda kad svoje dete odvojiš od majke i simbolično ga dočekaš kao drugi roditelj – koji automatski ide na porodiljsko prvih 10 dana.
Takođe, i otac i majka dobijaju po 195 dana bolovanja, s tim da 90 dana svako mora da iskoristi, a ostatak može da prenese partneru.
Čim se beba rodi, daju je majci na podoj i više je od majke ne odvajaju. Potom sledi merenje, pregled, pa ukoliko je sa majkom i detetom sve u redu – za šest sati mogu da idu kući. Porodilji se preporučuje da bebu ne kupa prvih sedam dana zbog kože.
Dete naravno već u porodilištu biva zavedeno i dobija ono što se kod nas zove jedinstveni matični broj, a država odmah reaguje i svakom detetu mesečno do punoletstva uplaćuje na račun 100 evra. Roditelji dakle ni ne osete pelene, formule, kolica, ogradice, benkice i štramplice. Čak ni vrtić koji se u Švedskoj plaća otprilike toliko – do škole, koja je u Švedskoj potpuno besplatna. Od gumice do užinice. Knjige se naravno podrazumevaju, a deca ne krive kičmu rančevima od 20 kila.
Tanja i Ranko sad imaju dva školarca, a 2020. godine dobili su Maksima – usred korone. Nije teško odlučiti se na treće dete kada o vama brine još neko u hladnoj državi u kojoj žive distacirani ljudi koji vole da im je sve „lagom“ ili potaman.
„I moj drugi švedski porođaj bio je sasvim okej. Sve je proteklo dobro, samo sam i sada morala da pomognem svojoj bebi od 4.600 grama da se spusti u kanal – poslali su me napolje da šetam dva i po sata. Šetnja je urodila plodom i 23. oktobra 2020, tri dana posle termina, rodila sam Maksima. Namučio me je, morala sam na ušivanje, pa nisimo krenuli kući posle šest sati, već sutradan“, seća se Tanja i ističe da su i ovoga puta babice bile neverovatne, te da bi uz takvo bodrenje i takvu podršku svakoj ženi na kugli Zemljinoj bilo lakše da na svet donese dete.
Posle oba porođaja mama i tata dobiju sok i sendviče ili neku hranu dekorisanu švedskom zastavicom. Ranko je Maksimovo rođenje snimao, iako se te slike nikada ne zaboravljaju.
Ovaj par ne zaboravlja odakle potiče, a mi ne možemo da se ne setimo koliko je pred nama kilometara do budućnosti u kojoj će srećne majke i očevi u nekom finom bolničkom apartmanu dobiti neki specijalitet sa zastavicom ove zemlje.
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
