Inspirisan ruskim stilom roditeljstva, jedan tata je odlučio da se upusti u eksperiment i pusti svoju decu da ostaju budna koliko žele. Međutim, već nakon nekoliko dana, shvatio je da je ovaj opušteni pristup mnogo teži nego što je očekivao.
Patrik Koleman otkrio je za portal Fatherly svoje iskustvo s ruskim ekperimentom. Rusko vaspitanje dece je malo drugačije od onog na koje smo navikli – a jedna od stvari koja se posebno razlikuje u odnosu na ostale kulture jeste činjenica da vreme za spavanje nije striktno određeno i skoro nikada nije pre 23h.
A kako to igleda kada ovaj sistem pokušate da implementirate u domaćinstvo gde su deca godinama unazad, uz sav stres i buku, ipak bila u krevetu do 20h?
Evo šta kaže tata koji je isprobao ovaj eksperiment:
„Roditelji u Rusiji su poznati po tome što puštaju decu da ostanu budna do kasno, ali eksperiment od nedelju dana pokazao mi je da su možda deca u kojima ne teče ruska krv previše nežna za takav pristup.
„Pogledaj, Veliki medved!“ rekao je moj najstariji sin, pokazujući na sazvežđe koje je obasjavalo sve mračnije nebo iznad našeg kampa.
„U pravu si!“ odgovorio sam, iskreno impresioniran. Nisam ni znao da ume da prepozna sazvežđa. Uglavnom ne provodimo vreme napolju noću. Ja nisam noćna ptica, a on ima sedam godina.
Zašto smo uopšte bili napolju u 22:30, pored pucketave logorske vatre, razgovarajući dugo nakon što su ostali kamperi otišli na spavanje? Zato što sam doneo odluku, i jedini način da shvatim da li će se ona pokazati kao katastrofalna bio je da posmatram. Tako sam gledao kako moj sedmogodišnjak skuplja kolena do grudi na rasklopivoj stolici i zuri, s praznim pogledom, u treperave plamenove. Gledao sam kako njegov petogodišnji brat tiho pevuši sam za sebe u obližnjem šatoru. Posmatrao sam svice i razmišljao o tome da nismo često provodili vreme s njima napolju u toku noći. Sviđalo mi se to, barem malo.
Ideju da popustim pravila o vremenu za spavanje i prigrlim noć, dobili smo, pa, iz Rusije. Ruski roditelji poznati su po opuštenom pristupu uspavljivanju dece i, u pravom ruskom stilu, neguju roditeljstvo u tami. Ova ideja me zaintrigirala ne samo zato što radim danju, već i zato što mi se činilo čudnim da postavljam neku vrstu granice između dece i noći. Uostalom, noć nije ništa strašno. Možda, pomislio sam, ruski roditelji znaju nešto što ja ne znam.
Opet, jedini način da saznam bio je da pokušam.
Moja porodica je dugo poštovala stroga pravila o odlasku na spavanje. Naša večernja rutina počinjala je u 19:30, a deca su bila u krevetu do 20:00, bez izuzetka. Moram priznati da je ta nefleksibilnost unosila određenu dozu stresa u naše večeri. Taj stres bi neizbežno doveo do toga da moja supruga i ja povisimo ton, dok bi deca odugovlačila i činila sve kako bi izbegla odlazak u krevet. Nije bilo idealno, a priznajem, ovaj ruski eksperiment možda je delom bio i čin izbegavanja tog pritiska.
Ako je tako, nije bio prvi. Nedavno smo odlučili da ublažimo stres tako što smo uveli pravilo da deca mogu ostati budna koliko god žele, pod uslovom da budu u krevetu. To je omogućilo mojoj supruzi i meni da prestanemo da vičemo „Idite na spavanje“, ali nije rešilo stres vezan za samo spremanje za krevet. Želeli smo da vidimo kako će se stvari promeniti ako jednostavno pustimo decu da ostanu budna, van kreveta – kao ruska deca.
Eksperiment smo započeli tokom kampovanja, što je imalo smisla, na neki način. Bilo je blizu letnjeg solsticija, a ni moja supruga ni ja nismo bili zainteresovani da teramo decu da spavaju dok je nebo još plavo. Osim toga, to nam je omogućilo da pečemo mančmelou na vatri i pričamo priče, što smo i uradili.
Ali u nekom trenutku situacija je postala sve smešnija. Morao sam u nekom trenutku reći detetu da ide na spavanje, zar ne? Druga opcija bila je da se uspavaju tu gde stoje. Ili je barem meni tako delovalo. Tako smo, kako se približavalo 23 sata, supruga i ja poslali sedmogodišnjaka ka šatoru. Vrlo brzo, obojica su utonuli u tišinu.
Sledećeg jutra, sedmogodišnjak je bio budan sa pticama. Ipak, nekoliko sati kasnije, postao je nervozan i plačljiv. Očigledno, nije se dovoljno naspavao. Petogodišnjak je, s druge strane, spavao skoro do 10 sati ujutro i probudio se odmoran i živahan kao i uvek. Kombinacija je bila katastrofalna. Petogodišnjak je osetio slabost kod brata i učinio sve što je mogao da ga razbesni. Ubrzo je sedmogodišnjak bio u suzama. Planirane šetnje za taj dan su otkazane. Spakovali smo se i vratili se kući.
Ali nismo odustajali od eksperimenta. Te večeri smo gledali nekoliko porodičnih filmova i ostali budni do 21:30. Kada smo primetili da su dečaci tihi i pospani, nežno smo ih uputili ka četkicama za zube i krevetu. Poslušali su lako i brzo zaspali.
Sledeće večeri je bilo slično. Dečaci su se očigledno prilagođavali novom ritmu. I bez stresa oko tačno određenog vremena za spavanje, moja supruga i ja smo bili mirniji. Kada bismo im čitali priče za laku noć, naši glasovi više nisu imali onaj oštar ton očaja i frustracije, pa je njihova omiljena priča zvučala mnogo prijatnije nego poslednjih meseci.
Ali sredinom nedelje, činilo se da su se dečaci navikli na novi raspored. Počeli su duže da spavaju ujutru, što je značilo da su imali više energije uveče. Moja supruga i ja smo jedne večeri čuli kako se smeju u svojoj sobi, daleko posle našeg odlaska na spavanje.
Jedne večeri, nastavili su da se igraju čak i nakon što smo supruga i ja ugasili svetla. To nije dolazilo u obzir. Još gore, nisu uspevali da spavaju duže od 8 ujutro, što je sve činilo umornim i razdražljivim. Moja porodica, koja voli strukturu, krivila je mene. Iskreno, bila je to moja greška – iako sam imao dobre namere.
„Možemo li prestati da budemo Rusi sada?“ pitala me supruga, vidno frustrirana.
„Da“, rekao sam. I prestali smo.
Ipak, to ne znači da sam sasvim odustao od ruskog načina razmišljanja. Otkrio sam mnogo toga što mi se svidelo u njihovom fleksibilnom pristupu vremenu za spavanje i u tome što sam decu izložio noći, koja je kao svet za sebe. Mislim da smo u svojoj želji za strogim rasporedom spavanja, moja supruga i ja zaboravili koliko magije noć može doneti za dete koje je budno i spremno da istražuje. Tokom te nedelje, gledao sam kako moj sin osluškuje zvuke noći, hvata svice, igra se svetiljkom u mraku i divi se lepoti zvezda.
Naša rutina pred spavanje takođe je bila mnogo manje stresna. Postojala je izvesna opuštenost u činjenici da ne jurimo vreme, što je učinilo svako veče prijatnijim za sve nas. To je bilo pravo otkriće.
Razumem da je dok su deca bila bebe, strog raspored spavanja bio neophodan. Ali ovaj eksperiment mi je pokazao da smo svi porasli. Lakoća uspavljivanja sada je postala važnija od same strukture.
Iako nećemo više dopuštati deci da ostaju budna do ponoći, verujem da ćemo ubuduće biti manje strogi po pitanju vremena za spavanje. Lakše je, na kraju krajeva, pogoditi veći cilj“, zaključuje on.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
