Veliko pitanje i za roditelje, i za psihologe, i za pravne stručnjake.
Vaša ćerkica dobija poziv za proslavu rođendana drugarice, ali u jednom trenutku shvatate da prostor u koji ste pozvani nije klasična igraonica. U pitanju je specifičan centar u kojem malim gošćama i slavljenici rade kompletnu šminku, manikir, pedikir, stavljaju lokne, daju luksuzne haljinice i cipele na štiklu, dok dečaci u drugoj prostoriji igraju igrice…
Baš to je iskusila jedna mama šestogodišnje ćerke iz Beograda. Ona je otkrila kako zapravo izgleda ono što se reklamira kao proslava rođendana iz bajke za devojčice od tri do 13 godina.
„Kada sam nedavno dobila od majke deteta iz ćerkine predškolske grupe poziv za rođendan u nekoj igraonici ‘gde će im malo lakirati noktiće’, priznajem da se nisam udubila dovoljno. Zajedno sa još dve mame i ćerke otišli smo u taj spa za decu, kako ću kasnije shvatiti. Bila sam blago rečeno šokirana. To je kao kozmetički salon za decu, neko preskupo i luksuzno mesto gde su ih šminkali, radili im pedikir i manikir, loknali kosu… Naravno, dečica stara šest godina su bila oduševljena, ćerka je odmah rekla da i ona hoće takav rođendan“, priča ova mama.
Pomenuta ponuda, sa sve detaljima oko šminkanja i oblačenja, inače stoji transparentno na sajtu dotičnog centra, uz zaključak da je to mesto gde će princeze od treće do 13. godine iskusiti kako se sa istinskom divom treba ophoditi.
Ubrzo nakon posete centru mama koja nam se obratila je osetila da nešto nije kako treba.
„Osim što se loše osećam što sam ispala neodgovorna kao roditelj, imam milion pitanja – da li je nešto tako uopšte dozvoljeno, ko kontroliše otvaranje svega i svačega za decu i dokle ide pomama za zaradom i profitom na račun najmlađih“, pita se naša sagovornica.
Odgovore na njene dileme potražli smo od prof. dr Nevene Vučković Šahović, predsednice Upravnog odbora Centra za prava deteta, i Brankice Stanojević, diplomirane psihološkinje sa preko 30 godina iskustva u radu sa decom i roditeljima.
Rizik za dete od predatora
Prof. dr Nevena Vučković Šahović za početak kaže da su pitanja koja nužno proizlaze iz ponude dotičnog spa centra predmet moguće analize koju bi sproveli psiholozi, pedagozi, sociolozi, ali i pravnici.
„Svakako da bi odgovori šire javnosti na ovakav vid dečjih proslava bili raznovrsni, od podrške do osude. Ovaj slučaj je svakako izazovniji kad su u pitanju devojčice i traži da se ispita opravdanost postojanja ovakvih organizacija, ali i odgovornost roditelja za usmeravanje dece i za izlaganje dece eventualnim rizicima (kad devojčica može da postane objekat predatora, pre svega, postavljanjem fotografija i video-zapisa na društvene mreže). Ova organizacija koja dečacima i devojčicama uzrasta 3-13 godina nudi provod ‘iz bajke’ tom svojom ponudom zapravo podstiče stereotipe o devojčicama i dečacima, a stereotipi vode do diskriminacije. Devojčicama se nudi uloga malih devojaka, malih ženica, a dečacima provod sa igricama. Dakle, svet devojčica i dečaka se razdvaja, uz jasno izražene podele kroz različite uloge koje im se obezbeđuju. Podsticanje stereotipa koji vode do diskriminacije je zabranjeno Zakonom.“
Prof. dr Nevena Vučković Šahović posebno izražava zabrinutost zbog moguće sumnje da se radi o pozivu deci na uzrasno neprimerene sadržaje i (nedopuštene) aktivnosti.
„Svakako se radi o marketingu kojem je cilj da se privuče što veći broj korisnika usluga koje nisu do kraja detaljnije predstavljene, te je moguće postaviti pitanje i o organizaciji aktivnosti koje imaju elemente seksualiziranih sadržaja. Organizator ne daje jasne informacije šta organizuje, koja je uloga odraslih u proslavi, kao i kako je zamišljeno učestvovanje dečaka u tim aktivnostima, te o kakvoj se sobi za igrice radi (društvene igre, video-igre….?).“
Odgovornost države i roditelja
Profesorka Vučković Šahović kaže i da Ustav Republike Srbije u članu 64. garantuje deci pravo na uživanje ljudskih prava primereno svom uzrastu i društvenoj zrelosti i zaštitu od zlostavljanja.
„Stoga je država dužna da obezbedi dodatnu zaštitu u slučaju registracije privrednih delatnosti i sprovođenja poslovnih aktivnosti kojima bi mogla da se krše prava deteta (a ovde su sporni i privatnost, i dostojanstvo, i razvoj, i zaštita od zlostavljanja – emocionalnog svakako, a fizičkog u najavi, pa i pravo na identitet i pravo na zdravlje).“
U svemu se postavlja i pitanje odgovornosti roditelja.
„Svakako je roditeljska odgovornost tj. adekvatnog vršenja roditeljskog prava pravno pitanje u ovom slučaju. Porodični zakon Republike Srbije (Član 61, stav 1) proklamuje pravo deteta na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i potpun razvoj. Svako dete u Srbiji ima pravo da se sve odluke koje ga se tiču i donose u njegovo/njeno ime, donose u najboljem interesu tog deteta. Starije dete može da učestvuje u definisanju svoj najboljeg interesa i da izrazi svoje mišljenje o svim stvarima koje ga se tiču. Da li to može i dete u uzrastu 3-7 ili 3-10 godina (u zavisnosti od razvojnih mogućnosti svakog deteta), treba da se utvrdi u odnosu na procenu rizika ili kršenja prava do koga može doći transformacijom malog deteta u ‘princezu’.“
Prof. dr Nevena Vučković Šahović kaže i da u svemu ima prostora i za razgovor sa zdravstvenim službama (zbog štiklica i manikira-pedikira za decu već od treće godine).
„Ovaj slučaj zahteva opširnije istraživanje i širu stručnu debatu u kojoj bi učestvovala i sama deca, u skladu sa svojim razvojnim mogućnostima. Postoji opasnost da se ova tema zloupotrebi u političke svrhe, te da se kroz različita mišljenja izražavaju moralni stavovi. Zato je najbolje da se temi, pre svega, pristupi sa pravnog stanovišta, uz pomoć drugih struka bitnih za pitanje zdravog razvoja deteta.“
Šta o svemu kaže psihološkinja Brankica Stanojević – kako navedene aktivnosti mogu da utiču na dete i koje su moguće posledice?
„Svaka aktivnost u koju odrasli uključuju decu treba da bude saobražena njihovoj zrelosti, i to i u emocionalnom, i u socijalnom, i u intelektualnom (kognitivnom) smislu. Deca mlađeg uzrasta imaju prirodnu potrebu da kroz igru oponašaju odrasle i na taj način ovladavaju različitim socijalnim veštinama. Oblačenje, šminkanje i ukrašavanje da bi bili ‘kao mama’ ili ‘kao tata’ deo je učenja polne i rodne uloge kod devojčica i dečaka i sastavni je deo svakog detinjstva. Bitna stavka ovde je da je to igra koju dete samostalno preduzima i sprovodi u skladu sa svojim razvojnim nivoom (zato to ponekad izgleda odraslima smešno ili nezgrapno ili simpatično, ali u svakom slučaju autentično). Takve igre su izvan bilo kakvih modnih pravila ili mediijskih trendova i sadrže aspekte dečije kreativnosti i osobenosti.“
A koliko se to razlikuje od onoga što je mama sa početka priče imala prilku da vidi?
„U takvim igraonicama deca se stavljaju u situaciju koju kreiraju odrasli i u kojoj su potpuno pasivna i tretirana kao objekti za ukrašavanje. Deca prihvataju ovu igru jer nauče da na taj način dobijaju pažnju, pohvale i pozitivne reakcije odraslih (‘Kako si lepa’, ‘Vidi kako je slatka, prava lepotica’ i sl.). Ovakva igra nema nikakve kreativne elemente i nije podsticajna za dete. Ako se često primenjuje, ona podstiče dete da pridobija pažnju drugih i ostvaruje druge socijalne ciljeve prevashodno preko spoljašnjeg izgleda.“
Dete se stavlja u seksualni kontekst
Tu je još jedna opasnost, kaže naša sagovornica.
„Druga opasnost koja se ovde pojavljuje je da se dete stavlja u jedan više ili manje direktan seksualni kontekst koga ono apsolutno nije svesno i koji po prirodi ne može da razume (u onom smislu u kojem je ulepšavanje i ukrašavanje tela kod odraslih usmereno na seksualno privlačenje i komunikaciju). Dakle, kad devojčicu mlađeg uzrasta obučemo i našminkamo kao devojku ili ženu, mi je iz dečjeg konteksta ubacujemo u krajnje neprimeren kontekst iz koga se lako ulazi u različite vrste manipulacije. Bitna stavka je ovde i da se ove igre uglavnom usmeravaju ka devojčicama, čime se na pogrešan način one uče polnoj i rodnoj ulozi (devojčice su za ulepšavanje, a dečaci za nešto drugo). I naravno da tržište podstiče ove igre putem medija jer širi količinu prodate šminke, trendi garderobe, setova za šminkanje dece i sl.“
Deca se erotizuju
Ta aktivnost može da izazove probleme i kod starijih devojčica, kaže Brankica Stanojević.
„Kod starije dece, opet prevashodno devojčica, podržavanje oponašanja odraslih kroz spoljašnji izgled takođe može da dovede do problema u smislu da svoj lični identitet baziraju na telesnom izgledu koji mora da bude savršen. Dete koje prevashodno izaziva divljenje roditelja ili drugih odraslih kad je obučeno i sređeno u skladu sa modnim trendom, kad lepo izgleda i sl. pri čemu se u drugi plan stavljaju ostale njegove karakteristike, staviće svoj fizički izgled u centar sopstvene ličnosti. ‘Ako nisam savršena (najlepša, najizazovnija, najbolje obučena), ja sam bezvredna’. Ovakva deca postaju žrtve pritiska medija u pogledu svog izgleda jer moraju da drže korak sa promenama. Isto tako, ova deca se neprimereno svojim godinama erotizuju i time stavljaju u situaciju sa kojom ne znaju da se nose na odgovarajući način. Kod ovakve dece često se javlja osećaj anksioznosti, nezadovoljstva, neispunjenosti (ispraznosti).“
Nakon svega, nameće se zaključak koji je, očigledno, razlog za brigu.
„U svakom slučaju, deca se na ovaj način uvlače u nešto za šta nisu ni socijalno, ni emocionalno, ni intelektualno zrela, bez ikakve potrebe i uglavnom sa ciljem da se instrumentalizuju od strane odraslih. I fizički izgled treba da je u skladu sa onim što deca jesu, mogu i znaju da se nose sa tim. Devojčica u razvoju u odeći zrele, samosvesne i odgovorne odrasle žene (koja zna zašto tako izgleda i šta taj izgled podrazumeva) jeste izvor velikog broja potencijalnih problema.“
BONUS VIDEO: Dragana Pandurević Jovović o pokrenutoj peticiji „STOP AKUŠERSKOM NASILJU“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
