Sindrom najstarijeg deteta, ponekad nazivan i sindrom prvorođenog, odnosi se na način na koji biti prvo dete u porodici može oblikovati nečiji identitet. Redosled rođenja se dugo smatrao jednim od ključnih faktora koji utiču na našu ličnost i razvoj.
Posebno se prvorođena deca često karakterišu kao odgovorne osobe sa „tip A“ ličnostima, koje su sklone preuzimanju liderskih uloga u porodici i u životu. Biti najstariji brat ili sestra može imati svoje prednosti, ali takođe može predstavljati teret. A sve je ukorenjeno u vaspitanju.
„Definisala bih ‘sindrom najstarijeg deteta’ kao pritisak koji najstarije dete oseća da ispuni visoka očekivanja postavljena pred njega, kao i stres koji dolazi iz osećaja da mora da bude savršen uzor mlađoj braći i sestrama“, kaže Nikolet Leanza, licencirana profesionalna klinička savetnica i terapeutkinja u LifeStance Health.
Osobine najstarije dece
Ne postoje stroga pravila o tome kakva su najstarija deca, a istraživači nisu došli do jasnih zaključaka o tome koje ih osobine karakterišu, osim činjenice da obično postižu nešto bolje rezultate na testovima inteligencije u poređenju sa mlađom braćom i sestrama.
Prema Brendi Smit, doktorki psihologije i licenciranoj psihološkinji iz Birmingema, neke od osobina koje se često povezuju sa prvorođenom decom uključuju:
- Duboko ukorenjen osećaj odgovornosti—nekada samo prema porodici i braći i sestrama, ali često i prema drugima ili različitim situacijama
- Konstantna težnja ka perfekcionizmu
- Osećaj obaveze da ispune očekivanja drugih, naročito roditelja
- Prirodna sklonost ka liderskim ulogama
- Često opisana kao poslušna i sklona poštovanju pravila
- Ambiciozna ličnost orijentisana na visoka postignuća
- Često pokazuju osobine „tip A“ ličnosti, uključujući kompetitivnost i nestrpljivost
Iako se osobine kao što su perfekcionizam, ambicioznost i tvrdoglavost često pripisuju najstarijoj deci, one ih ne opisuju uvek tačno, napominje Leanza. Štaviše, mnogi prvorođeni osećaju teret očekivanja koja su im nametnuta.
Uticaj sindroma najstarijeg deteta na razvoj
Mnoge teorije o razvoju najstarije dece zasnovane su na ideji da ova deca u ranom detinjstvu često imaju nepodeljenu pažnju roditelja, što može povećati verovatnoću da ranije dostignu razvojne prekretnice, naročito one vezane za inteligenciju i akademska postignuća.
Istraživanja su pokazala:
- Studije su otkrile da prvorođena deca imaju prednost u kognitivnom razvoju oko četvrte godine, uključujući verbalni razvoj, perceptivno-performansne sposobnosti i kvantitativne veštine (manipulacija brojevima).
- Postoje dokazi da prvorođeni imaju malu prednost kada su u pitanju rani čitalački i pismeni razvoj.
- Ograničeni dokazi ukazuju na to da najstarija deca mogu imati blagu prednost u matematičkim sposobnostima, naročito u predškolskom uzrastu.
Biti najstarije dete može takođe uticati na emocionalni razvoj i samosvest, kaže Leanza. „Na primer, mogu brže sazreti zbog preuzimanja većih odgovornosti u domaćinstvu ili mogu postati ‘roditeljizovani’ (preuzeti roditeljsku ulogu), posebno ako postoji samo jedan roditelj ili ako oba roditelja rade“, objašnjava ona.
Ovaj pritisak može dovesti do toga da najstarije dete ima poteškoće u pronalaženju identiteta izvan svoje uloge u porodici. Jedan od ključnih aspekata zdravog razvoja jeste mogućnost individualizacije izvan porodice, a deca koja preuzimaju roditeljsku ulogu često imaju poteškoća u postizanju toga, što može usporiti njihov normalan razvoj.
Kako redosled rođenja utiče na ličnost
Dokazi o tome kako redosled rođenja utiče na ličnost nisu jasni i zaključci nisu konačni.
Australijski lekar i psihoanalitičar Alfred Adler često se smatra začetnikom teorije o uticaju redosleda rođenja na ličnost. Adlerova teorija tvrdi da i najstarija i najmlađa deca doživljavaju neuroze usled potrebe za uspehom i dominacijom u porodici, dok deca rođena u sredini imaju opuštenije ličnosti i sklonost ka buntovništvu.
Međutim, dokazi koji podržavaju ove tvrdnje su oskudni i nisu uvek dosledni. Na primer, studija iz 2015. godine objavljena u časopisu Journal of Research in Personality pokazala je da su najstarija deca generalno savesnija, društvenija i prijatnija od mlađe braće i sestara. Međutim, razlika u osobinama ličnosti između prvorođenih i mlađih bila je „zanemarljivo mala“, prema rečima istraživača.
Uticaj redosleda rođenja na mentalno zdravlje
Prema Smit, pored uticaja na ličnost, biti najstarije dete može uticati i na mentalno zdravlje. „Ako se na najstarijeg brata ili sestru stavi previše odgovornosti, dete može imati osećaj da nije imalo dovoljno detinjstva zbog obaveza koje su mu bile nametnute“, objašnjava ona. Ako porodica nema zdrave granice, to može dovesti do problema poput anksioznosti i depresije kod najstarijeg deteta.
Ove potencijalno nezdrave granice takođe mogu uticati na odnose u odraslom dobu. To je naročito izraženo u porodicama gde je najstarije dete znatno starije od mlađe dece i gde preuzima značajne odgovornosti, praktično postajući roditeljska ili autoritativna figura.
Odraslo dete može nastaviti da gleda na odnose kao na oblasti u kojima mora imati autoritet, što može stvoriti sukobe u budućim vezama. „U zdravim odnosima, veze sa drugima mogu biti brižne i negujuće, ali ponekad potreba za kontrolom može dovesti do toga da najstarije dete postane previše rigidno i nedovoljno saradljivo“, zaključuje Smit za portal Very Well Mind.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
