Nedavno je na društvenim mrežama osvanuo jezivi snimak nasilja nad ženom na Banovom brdu. Građanka koja ga je snimila je pozvala policiju, međutim brojni drugi svedoci užasnog čina nisu reagovali. Postavlja se veoma važno pitanje: šta treba da uradimo u takvoj situaciji?
Prva pomisao mnogih svedoka nasilja je naravno poziv policiji. Međutim, šta ako je u tom trenutku život žrtve nasilja ozbiljno ugrožen, a policije još uvek nema? Pitali smo kriminologa da nas uputi u ispravan postupak.
„Teško da imamo recept, ali ako smo sposobni za tako nešto, potrebno je da odmah skrenemo pažnju nasilnika sa žrtve. Ipak, moramo biti svesni da ta agresija može biti usmerena na nas ili nekog drugog u okolini. Tako da ako u toj situaciji procenjujete da niste u stanju da savladate nasilnika, morate biti spremni da podelite deo tereta sa žrtvom. Ispravna reakcija je pomoći, ali svedoci smo događaja kroz vekove da ljudi to ne rade ili nisu radili“, govori za Nova.rs Nemanja Popović, predsednik Udruženja profajlera Srbije.
Pročitajte još:
Uprkos tome što želimo da verujemo da bi svako od nas bio spreman da nekome spase život, postoje vrlo jasni dokazi da je to zabluda. Svedočenje građanke sa Banovog brda je jedan takav dokaz – ona je ispričala da taksisti koji su videli kako muškarac tuče ženu nisu reagovali.
„Stenli Milgram i Filip Zimbardo su u svojim eksperimentima sa ljudima pokazali da autoritarnost kao osobina ličnosti dovodi do toga da ne samo da nećemo reagovati na nasilje već ćemo uz određene instrukcije postati lako i izvršioci nasilja. Takođe, kontekst u kom se nalazimo dovodi do toga da okruženi nasiljem i nasilnim sadržajima postajemo tolerantniji na nasilje. Često i sami preuzimamo uloge koje zahtevaju određenu dozu nasilja da bismo mogli da ostvarimo neki cilj, od čekanja u redu preko borbe za parking mesto do borbe za život“, ukazuje Popović.
Postoje i jasne smernice za ono što nikako ne treba da radimo kada svedočimo zločinu.
„Da snimamo, a da ne reagujemo. Skoro je bila situacija u Italiji gde se žena samozapalila na ulici, jedan čovek je pomagao a deset je izvadilo mobilne telefone i snimalo, pri tome verovatno razmišljajući da je neko drugi zvao hitnu pomoć. Važno je da čovek proceni sebe i da reaguje u skladu sa svojim mogućnostima, ali ipak da reaguje, to naravno ne znači da treba svi da glume supermene po ulici, jer bi i to bilo kontraproduktivno. Svakako ne bi trebalo da radimo bila šta što bi žrtvu dovelo u još goru situaciju. Vrlo je važno da razumemo da osoba koja je u afektu i ima agresivni ispad, svaku informaciju koja dođe do nje tumačiće u skladu sa trenutnim stanjem i kao potvrdu stanja u kom se nalazi. To se zove Otelo efekt, Otelo je optužio Dezdemonu da mu je neverna gledajući u njeno uplašeno lice mislio je da je uzrok njenog straha nevera, a ne strah za sopstveni život“, detaljno je pojasnio naš sagovornik.
Često u tekstovima o nasilju u porodici, ili generalno o zločinima, pročitamo rečenicu „komšije nisu ništa sumnjale, verovale su da je to normalna porodica“. Nemanja Popović ukazuje na to da opšti profil nasilnika ne možemo lako utvrditi, ali da postoje neke ključne karakteristike.
„Nasilnici pre svega nasiljem pokušavaju da ostvare kontrolu, pre svega nad drugim osobama i nad okolinom. Nasiljem se pokušava nadomestiti kontrola koju nemamo u ličnom životu, pa se onda nasiljem pokoravaju druge osobe. Kada su u pitanju „veze“ i nasilje u braku ili vezi, karakteristika nasilnika je da njihovi postupci nisu uvek nasilni, već su to periodi smenjivanja nasilja, izvinjavanja, lepog ponašanja, a nasilje nastaje u situacijama potrebe za kontrolom, nemoći i pre svega želje za dominacijom nad drugom osobom“, rekao je.
U pitanju su kompleksni psihološki mehanizmi, kojima nasilnici pokoravaju svoje žrtve, često godinama.
„Nasilnici često kreću od moći preko kontrole do dominacije. Moć može biti neupotrebljena, suprug ima finasijsku moć nad suprugom koja ne radi, ako krene tu moć da koristi, već govorimo o nasilju i potrebi da se kontroliše druga osoba. Dominacija predstavlja krajnji oblik kontrole, kontrola kompletne ličnosti i ponašanja druge osobe. Nasilnici uopšte ne moraju da budu socijalno nekompetenti već su često vrlo snalažljivi i sposobni. Pa tako nasilnike imamo iz svih društvenih slojeva, različitog obrazovanja… Tako da su neke od čestih karakteristika nasilnika šarm, preterana ljubaznost (koja se ne očekuje u odnosu na kontekst), sklonost ka manipulaciji, neadekvatna slika o sebi…“, objašnjava Popović.
Najzad, ako sami postanemo žrtve nasilja, važno je pročitati savete kriminologa o tome kako potražiti pomoć.
„Policija je prva instanca, takođe osoba može da pozove broj Viktimološkog društva Srbije ili Centra za socijalni rad. Ali ukoliko govorimo o trenutno pretećoj situaciji kada traćimo pomoć od osoba u okolini nije savetodavno da vičemo „upomoć“ već je mnogo bolje da se usmerimo ka određenoj osobi i da kažemo: ‘hej ti, pomozi mi’. Tada to osobe doživljavaju mnogo ličnije i sklonije su da nam pomognu i reaguju u takvoj situaciji. Ali prvo svakako, pobeći iz situacije u kojoj smo se našli, tek ako ne možemo da pobegnemo, treba promeniti situaciju u kojoj se nalazimo“, govori Nemanja Popović.
Podsećamo, prema podacima Ministarstva pravde objavljenim u avgustu, broj žrtava porodičnog nasilja od početka 2020. godine iznosi 12.332, od čega su 8.924 žrtve žene, odsnosno 72.4 odsto.
Kako možete da prijavite nasilje:
– POLICIJA 192
– Prijava nasilja u porodici 0800-100-600
– Ženski centar SOS telefon protiv nasilja nad ženama i decom radnim danom (10 – 20h) 2645-328
– SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja (14-18h) 3626-006
– SOS Dečja linija „Broj za problem tvoj” besplatni i poverljivi pozivi (0-24h) 0800-123456
– Savetovalište za brak i porodicu 2650-258 / Palilula (8-15.30h) 2752-224 i Zemun (8-15 h) 2695-416
– SOS Centar za mlade (18-22h) 3192-782
– Autonomni ženski centar – SOS telefon za podršku ženama žrtvama nasilja – 0800 100 007 (od 10h do 20h radnim danima)
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
