Na adresu naše redakcije stiglo je pismo samohrane majke dvoje tinejdžera iz Beograda. Ogorčena novim sistemom obrazovanja, uplašena za dalji intelektualni razvoj svoje dece, jedna majka, čiji identitet je poznat redakciji, postavila je ključna pitanja i istakla primetne razlike u privatnom i državnom školstvu. Pismo prenosimo u celosti.
Od čega čuvamo decu? Od korone ili od obrazovanja? Korona. Dovoljno je napisati samo tu reč da vas obuzme toliko negativnih misli, strahova i neizvesnosti. Paralelno sa merama koje se donosne, svakodnevno nam se skreće pažnja da život mora da ide dalje, a mi, svedoci istorijske pandemije, moramo naučiti da živimo s njom. Mi i oni koji ostaju iza nas. Naša deca.
U ovom sistemu u kom se trenutno nalazimo pitanje kvaliteta školstva se nekako izgubilo. Cela debata na ovu temu se završila presudom da li će deca i kako ce ići u skolu. Presuda je doneta, i svako ko ima dete u državnoj školi će vam izneti stav na ovu temu. U jedno sam sigurna, pozitivan neće biti. Da ne bih ulazila u detalje, mozak mora da vam se iscepka na nekoliko autonomnih jedinica kako biste mogli da pratite dramske varijante čuvenih A i B grupa, časova u trajanju od pola sata, ili pohađanja škole svake druge nedelje.
Pročitaj i:
Nezadovoljstvo koje prati trenutno nametnuti sistem školstva svelo se na trougao učenik-roditelj-nastavnik, gde se neprestano svaljuje krivica sa jedinih na druge. U ovom trouglu svi trpe, ali jedino ispaštaju deca. Deca, koja nastavom od pola sata ne mogu da savladaju gradivo koje treba, roditelji sa druge strane, koji moraju da preuzmu na sebe tu odgovornost ili da plate nekome da bi to uradio, i nastavnici, koji pokušavaju da nekako naprave balans u ovoj haotičnoj igri. I svako je tu svakome kriv. I dan za danom, nekako se to prihvatilo, kvalitet obrazovanja se ne stavlja pod bitne teme, a čak ni pod one manje bitne. Nema. Roditelji širom Srbije lude, međutim, nemoćni pred nametnutim sistemom trpe.
Organizacija dvoje dece u različitim smenama, sa skraćenim časovima i onlajn predavanjima, sa punim radnim vremenom roditelja, kratka je horor priča. Znate li tek kako je samohranim majkama? Znate li kako je tek samohranim roditeljima bez finansijskih mogućnosti da plaćaju privatne časove? Pitanje je da li će rupe u obrazovanju naše dece ikada da se popune i na koji način. Da li je ovo način da od naše dece pravimo sivu masu? Ili deklasiranje onih koji nemaju finansijskih mogućnosti?
Državne škole, odnosno đaci u njima, pohađaju nastavu svaki drugi dan ili svaku drugu nedelju. Međutim, privatne škole koje se nalaze na teritoriji Srbije, čiji je nadležni organ isto to Ministarstvo obrazovanja, omogućile su da njihovi učenici idu u škole svakodnevno. Dolazi se do pitanja: Kako se sistem odvijanja nastave razlikuje u državnim i u privatnim školama? Korona i mere zaštite dok ona vlada se odnose na sve učenike, a ne samo na one platežno moćnije. Ili nije tako? Zašto je ministarstvo odredilo da deca u državnim školama nemaju mogućnost svakodnevnog školovanja, dok je tu istu mogućnost dozvolilo privatnim?
I najbitnije pitanje: Zašto ćutimo?
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
