Kompas vaspitanja i odrastanja je ostao tamo negde daleko. U ovom toku vremena smo ga izgubili i zakopali dovoljno duboko da skoro zaboravimo i kako je izgledao. Ipak, u tom cirkusu i borbi samih sa sobom i onim što smo stvorili, uprli smo prst u "najslabiju kariku".
Pre par dana sam izašla na piće sa sestrom koja radi kao nastavnica, misleći da će to biti još jedna od naših terapija. Znate ono, malo ljubav, malo život, malo šoping, malo kukamo, više se smejemo. Ne znam zašto, verovala sam da je ona u boljem raspoloženju od mene i da ću imati prostora da 45 minuta blebletam o stvarima koje me muče dok ona crpi rešenja i savete za svaku situaciju.
Verovala sam da joj je višednevna eksukrzija sa decom dovoljno velikom da znaju da se brinu o sebi donela malo predaha od svakodnevice i da je u finom hotelu imala prostora za koji sat više sna.
„Ovo je bilo strašno. U školi nose uniforme i nemaju telefone, fini su. Sad ih nisam prepoznala“, počinje priču dok još skidam jaknu, pa nastavlja da mi opisuje trenutak kada je jedna od devojčica demolirala sobu i razbila televizor – jer je gađala drugaricu.
Ostajem skamenjena sa dvesta pitanja u glavi, ali me ona ne pušta da ih izustim.
„Zvali smo roditelje, jedva smo ih dobili. Da li znaš šta su prvo pitali?“
Ne znam i iskreno ne mogu da zamislim, ali i ne moram, jer u njenom žaru retoričkih pitanja ja sam samo nemi slušalac.
„Pitali su koliko košta. Jedino i samo. Nisu bili ni ljuti ni iznenađeni. Pokušali smo da im objasnimo da nije stvar novca, već kulture i da bismo uveli neke vaspitne mere, na šta su samo prokomentarisali da onda Anja (neću staviti pravo ime) plati sve sama, od svog džeparca“, završava ona dok zaključuje da „ni za koje pare ne bi pristala da bude razredni starešina“.
U tom momentu ramišljam o Anji, recimo da se zove Anja, o njenim roditeljima koji ne preduzimaju ništa, ne upućuju izvinjenje niti su imalo zabrinuti. Kako bi onda ona sama znala da izgovori magične reči poput „krivo mi je“ ili „izvinite“? Razmišljam o nastavnicama i toj razrednoj koji ne mogu ništa da preduzmu jer su im ruke vezane.
A ko im je stavio okove?
Ne tako davno i sama sam bila učenik, bila sam na višednevnim ekskurzijama i bili smo i mi raspušteni tinejdžeri koji su rušili pravila. Ali smo se uvek pognutih glava glasno izvinjavali. A naši profesori su imali aposlutno pravo da nas ukore, izgrde ili čak izbace sa časa, pa čak i iz škole. Bunt, adolescencija, smešni i glupi potezi idu s bezbrižnim mladalačkim godinama. Tu se ništa nije mnogo promenilo. Od Lajanje na zvede i „direktor mi je reko da vam se javim“, do neke ljubavne zbrke, sve smo već videli na filmovima i preživeli u realnosti kao neizostavni deo odrastanja i sazrevanja.
Šta se onda promenilo?
Odustvo stida. Osećaja odgovornosti. Poštovanje autoriteta.
Ove tri stavke su ono što smo ispustili u letu na krilima vremena. Toliko brzo smo se digli sa zemlje i lebdimo u atmosferi bez osećaja da pripadamo jednoj zajednici i društvu koje se nekad temeljilo na tradiciji, obrazovanju i hijerarhiji. U tom međuprostoru stvaramo i međusvet koji se već dugo taloži i pušta svoje korenje u društvo. A hirurški seče naša nasleđa kao staromodna i neprihvatljiva.
Zamišljam kako bi izgledao moj povratak s eksukrzije na kojoj bih hipotetički uradila nešto što bi moji roditelji smatrali lošim. Zamišljam tatinu facu koja puca od besa i prvi susret, vožnju u kolima. Dolazak kući i zajedničku večeru. Tu neprijatnu atmosferu za stolom. Bes. Mamine lekcije. Kaznu. Dane u kojima bih morala da „peglam sve“, i spuštam glavu ispred svih.
I tada shvatam da smo kompas izgubili upravo tu, u domu.
Zajednički obroci su za većinu prerasli u suvišno trošenje vremena. Znate, stručnjaci veruju da je upravo ovaj period dana jedan od najvažnijih za kreiranje čvrste veze među članovima porodice. Ipak, mi sve manje vremena imamo da izdvojimo, da se okupimo za stolom sa decom i pustimo te nevidljive spone da nas polako vežu u jednu celinu. Umesto toga, jedemo u brzini, dodajemo telefone i tablete dok svako ponaosob tone u svoj virtuelni svet. A onda se rastajemo i svako odlazi na svoju stranu.
Razlozi su mnogobrojni. Umorni smo. Nervozni. Posao. Karijera. Gužva. Domaći. Decu prepuštamo samima sebi, u najboljem slučaju školi ili dadilji. Zaboravljamo da ih naučimo ono što su nas naši roditelji, bake i deke redovno podsećali. Mene je deka vraćao da ponovo uđem u kuću ako zaboravim da kažem „dobar dan“. Molim te se podrazumevalo, a bez hvala nije bilo razgovora.
Baka me i danas pita da li ustajem starijima u prevozu, da li pridržim vrata od lifta komšijama i da li sam dovoljno vremena provela sa svojom ćerkom. Šteta je što ipak mnogu decu danas nema ko to da pita.
Pet devojčica je iz jedne državne osnovne škole u mom kraju izbačeno zbog nasilja. Seam se da jednu od njih mama ni jednom nije nazvala za 7 sedam eksukrzije – bila je previše zauzeta. Drugu je dovezla i pokupila dadilja, mama i tata joj nisu u Srbiji. Shvatam njihovu tugu, bes, prepuštenost i osećaj nepripadanja. Ovaj miks emocija koji u njihovim malim srcima buja traži kuda da izađe, traži da bude prihvaćeno i viđeno, a s tim u vezi i prevazilazi granice adolescentske mašte. I aplaudiram svakoj učiteljici, nastavniku ili profesorki koja je slušala ove probleme, nalazila razumevanje i pokušavala da omekša ono što se u njima zaledilo.
Zato ne zaboravite da čuvate ono što ste stvorili, ono što bi trebalo da vam bude jedino vredno. Jer od onog trenutka kada podelimo sa svetom deo nas, naša odgovornost prevazilazi ciljeve koji nas vode ka tome da sedimo sami u visokoj kuli na vrhu naše karijere ili socijalne lestvice.
I ne zaboravite, čak i vukovi žive u čoporima, čuvaju jedni drugima leđa i paze da opstanu kao vrsta. Zašto je onda nama to toliko teško?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
