Iako se uloge roditelja menjaju i sve više muškaraca preuzima aktivnu brigu o deci, društvene norme i ukorenjeni stereotipi često otežavaju njihov pun doprinos. Jedan tata je predložio moguća rešenja kroz postepene korake i sistemsku podršku koja podstiče ravnopravno roditeljstvo.
Koliko je nekada teško tatama da budu prihvaćeni i uključeni u sve aktivnosti, govori Džej Dičer, novinar i socijalni radnik, koji je za magazin PopSugar otkrio koliko društvo potcenjuje ulogu očeva u odgajanju decu, a koliko obaveza i brige prebacuju na mame – čak i kada za tim nema potrebe. Evo šta on kaže:
„Ubrzo nakon što se moje prvo dete rodilo pre šest godina, sedeo sam u ordinaciji sa suprugom i posmatrao kako medicinska sestra izbegava da me pogleda u oči. „Imate li bilo kakvih nedoumica?“ pitala je, obraćajući se supruzi kroz niz pitanja, iako sam jasno stavio do znanja da sam ja glavni staratelj koji će dolaziti na preglede.
Šest godina i dvoje dece kasnije, to se i dalje dešava.
„Koliko dugo je bolestan?“ nedavno je lekar upitao moju suprugu, iako sam ja prisustvovao na prethodna četiri pregleda.
Na više od 65 procenata pregleda svoje dece dolazim samostalno. Supruga i ja smo odlučili da ja budem taj koji će ići jer imam fleksibilnije radno vreme. Takođe, ne smeta mi dečji plač nakon vakcina.
Ali, ponekad, ako se termini za više pregleda poklope i uklapaju u njen raspored, ona mi se pridruži. Tada – kao da nestanem iz prostorije.
To može da povredi čoveka, posebno ako ste mlad roditelj. Kada su moja deca tek krenula u vrtić, supruga i ja smo se raspravljali oko toga ko će prisustvovati prvom roditeljskom. Insistirao sam da ja budem tamo kako bih se pobrinuo da osoblje zna da sam otac s kojim treba da budu u kontaktu. Moj strah od toga da budem isključen iz života dece je stvaran. Znam – to sam i sam činio drugim očevima.
Tokom više od jedne decenije rada sa decom i porodicama kao socijalni radnik u zajednici i školama, imao sam Word dokument s kontaktima roditelja. Svaki put bih prvo pozvao majke.
Nije to bilo zato što očevi nisu bili prisutni — mnogi jesu. Bilo je zato što sam bio lenj i plašio sam ih se. Neka deca su čak imala samohrane očeve, koje bih zvao znatno ređe nego samohrane majke. Muškarci su me činili nervoznim.
Nisam jedini: Studija sa Tuftsa iz 2023. pokazala je da, u 60 posto slučajeva, kada bi direktori škola trebalo da kontaktiraju jednog roditelja u porodicama sa oba roditelja, prvo bi zvali majke. Ako bi im rekli da je otac primarni roditelj, a majka manje dostupna, u 26 posto slučajeva bi i dalje zvali majku.
U međuvremenu, mnogi očevi se trude da budu više uključeni. Prema istraživanju Pew Research-a iz 2019, očevi provode tri puta više vremena brinući o deci nego pre 50 godina. Smatraju roditeljstvo ključnim delom svog identiteta, a jedan od pet roditelja koji ostaje kod kuće je otac. Ipak, generalno gledano, žene i dalje nose najveći teret brige o deci.
„Briga definitivno može biti opterećenje, i to je velika odgovornost, ali je i suštinski deo onoga što nas čini ljudima“, kaže Elisa Štraus, autorka knjige When You Care. „A kada muškarcima uskratimo mogućnost da brinu, uskraćujemo im i priliku da učestvuju u punom obimu ljudskosti.“
Promena se dešava prirodno, ali sporo, kaže ona, jer sve više žena radi, a muškarci su zbog toga primorani da preuzmu više odgovornosti nego što bi to možda ranije činili. Ali, „moramo preduzeti konkretne korake kako bismo očeve više uključili, a to ne možemo postići kroz osećaj sramote i krivice“, ističe ona.
„Većina muškaraca nije dobila obrazovanje i uputstva potrebna za brigu o drugima“, kaže Elisa. „Žene dobijaju definicije kroz način na koji su odgajane. Koliko god da se ljutimo na muškarce zbog toga što nisu brižni, zapravo im ne pružamo priliku da budu brižni. I dalje se ljudi zapanje kada vide muškog vaspitača u vrtiću ili dečaka koji čuva decu“, navodi ona.
Kao dete, svakako nisam bio gajen u tom pravcu. Kada bi se u mojoj porodici rodila beba, moja majka, koja je bila domaćica, prvo bi je predala mojoj sestri. Ja sam bio taj koji je trebalo da preuzme porodični posao sa tapetama, u kojem je moj otac radio šest dana nedeljno, a ne da budem staratelj. Zbog toga sam verovao da ću, ako uzmem novorođenče u ruke, povrediti bebu.
Brigu o deci sam počeo da pružam nakon što sam propao u porodičnom poslu (ispostavilo se da je moja starija sestra bila bolja opcija). Nakon završetka fakulteta, pridružio sam se mlađoj sestri u vrtiću u kojem je radila godinama. Deca su urnebesna, pa sam ostao u toj oblasti, ali kako sam napredovao u karijeri, osećao sam da se udaljavam od poslova koje društvo smatra „muževnim.“
Za mene su drugi muškarci bili nesposobni u roditeljstvu i grubi. Ponosio sam se time što nisam bio poput njih, a istovremeno sam učvršćivao obrasce koji su ih sprečavali da se oslobode okvira koje im je društvo nametnulo.
Ti „muški okviri“ — termin koji je skovala organizacija „A Call to Men“ — društvo dodatno učvršćuje, govoreći nam da moramo biti snažni, bezosećajni, neustrašivi, moćni. Zbog toga muškarci u proseku žive 5,4 godine kraće od žena. Četiri puta češće umiremo usled samoubistava. Ti okviri su prožeti nasiljem i represijom, a štete muškarcima, ženama, dečacima i zajednici.
I tokom celog svog rada u socijalnim službama, znao sam to.
Ali formiranje bliskih odnosa s više od jednim roditeljem zahtevalo je trud i suočavanje s mojim strahovima, pa sam teret stavljao na majke – njih sam pozivao na roditeljske sastanke ili u hitnim situacijama. Sve vreme sam učvršćivao rodne okvire koje sam tvrdio da preziram. Sa desetinama i desetinama slučajeva, na kraju sam se srušio pod teretom papirologije. Nakon godina internalizacije traume povezane s mojim slučajevima, zajedno s krivicom zbog uloge koju sam igrao, dao sam otkaz.
U početku sam nastavio da radim sa decom povremeno. Ali kada sam osnovao sopstvenu porodicu, potpuno sam napustio to polje – i postao otac koji ostaje kod kuće. Međutim, kada sam prisustvovao pregledima i uz sav ponos i radost koje sam osećao dok gleda kako uspešno umirujem decu u svakoj situacii, shvatio sam šta sam sve uskratio drugim muškarcima.
Bilo je toliko stvari koje sam mogao da uradim drugačije, ali bile su potrebne sistemske promene u školi. Da bih se fokusirao na uključivanje očeva, bila bi potrebna podrška i smanjenje radnog opterećenja u drugim oblastima.
„Ova generacija očeva je prva koja radi na oslobađanju od okvira koji nas ubijaju“, kaže Ted Banč, suosnivač „A Call to Men“, i mnogi od nas se uključuju bez ikakvog modela. „Možda smo nesigurni u svoje sposobnosti. Ponekad nam treba podsticaj.“
Kultura staranja je često rodno obeležena. Škole bi trebalo da izbegavaju upotrebu termina poput „mama“ u nazivima događaja, a prilike za volontiranje ne bi trebalo da budu previše „ženski obojene“ ili da se održavaju samo radnim danima, kada zaposleni roditelji ne mogu da prisustvuju, kaže Štraus. Idealno bi bilo da se raznovrsna grupa pozove u Savet roditelja. „Vaše dete će imati bogatije iskustvo u školi ako vidi da i tata volontira,“ kaže ona.
„Kućni poslovi su jedno od retkih mesta gde su žene istorijski imale autoritet i teško je odreći ga se. Čak i kada majke dozvole muškarcima da preuzmu više starateljskih zadataka, one će biti krive ako nešto krene po zlu. Ako dete ode u školu neprikladno obučeno za vreme, osuda će pasti na majku, bez obzira na to ko je izabrao odeću“, objašnjava ona.
Zagovaranje promena je teško za sve. Potrebno je da majke jasno stave do znanja da je muškarac zadužen i da mu veruju, a potrebno je i da muškarci kažu lekarima: „Hej, treba mi ova informacija kako bih mogao da obavim svoj posao,“ kaže Džordan Šapiro, profesor na Univerzitetu Temple.
„Kulturne promene se dešavaju kroz milion postepenih, namernih činova, i svi to možemo učiniti“, dodaje Elisa.
Danas, kada uđem u školu svoje dece ili ordinaciju i neko odbija da me pogleda u oči, pitam se: Jesam li paranoičan? Razumem, teško je ljudima da probiju okvire koje su učeni da slede. Srećom, postoje mnogi pružaoci usluga koji nisu loši kao što sam ja bio, koji me tretiraju na isti način kao moju suprugu.
Ako neko nije siguran kako da postupa, nežno im kažem da sam ja taj koji je zadužen. Nakon troje dece, siguran sam u svoju sposobnost da se staram o njima. Zajedno sa svojom divnom suprugom, uspeo sam da održim ovo troje mališana živim i srećnim, a svo troje, bez obzira na pol, vole da brinu o lutkama i bebama“, zaključuje.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
