Mnoge široko rasprostranjene teorije o tome šta je potrebno za uspeh su se pokazale kao kontraproduktivne. One mogu da daju rezultate u kratkom roku, ali na kraju dovode do sagorevanja.
Doktorka filozofije i psihološkinja Ema Sepala, je predavačica na Jejlu i autorka bestselera. Njena ekspertiza je nauka o sreći, emocionalnoj inteligenciji i društvenoj povezanosti. U tekstu koji je napisala za Psychology today otkrila je 6 najgorih saveta koje roditelji daju deci.
„Većina roditelja želi da njihova deca budu uspešna u životu , pa ih učimo stavovima za koje verujemo da će im pomoći da ostvare svoje ciljeve. Ali, kao što sam saznala dok sam istraživala za svoju knjigu, mnoge široko rasprostranjene teorije o tome šta je potrebno za uspeh su se pokazale kao kontraproduktivne: one mogu da daju rezultate u kratkom roku, ali na kraju dovode do sagorevanja i manje uspešnosti.
Evo nekoliko najštetnijih stvari koje mnogi od nas možda uče svoju decu o uspehu i šta bi trebalo da im kažemo umesto toga.
Kažemo našoj deci: Fokusirajte se na budućnost i nagradu
Treba da im kažemo: Živite (ili radite) u trenutku
Teško je ostati čvrsto fokusiran. Istraživanja pokazuju da naši umovi lutaju 50 odsto vremena kada smo budni. A kada nam umovi odlutaju, možemo da počnemo da razmišljamo o prošlosti ili da brinemo o budućnosti — što dovodi do negativnih emocija kao što su bes, žaljenje i stres.
Um koji stalno pokušava da se fokusira na budućnost — od dobijanja dobrih ocena do prijave na fakultet — biće sklon većoj anksioznosti i strahu. Dok malo stresa može poslužiti kao motivator, dugotrajni hronični stres narušava naše zdravlje, kao i naše intelektualne sposobnosti, kao što su pažnja i pamćenje. Kao posledica toga, previše fokusiranje na budućnost može zapravo ugroziti naš učinak.
Deca rade bolje i osećaju se srećnije ako nauče kako da ostanu u sadašnjem trenutku. A kada se ljudi osećaju srećno, oni mogu brže da uče, kreativnije razmišljaju i lakše rešavaju probleme. Studije čak pokazuju da vas sreća čini 12 odsto produktivnijim. Pozitivne emocije vas takođe čine otpornijim na stres , pomažući vam da brže prevaziđete izazove i neuspehe kako biste se vratili na pravi put.
Svakako je dobro da deca imaju ciljeve ka kojima streme. Ali umesto da ih ohrabrujete da se uvek usredsrede na ono što je sledeće na njihovoj listi obaveza, pomozite im da ostanu fokusirani na zadatak ili razgovor.
Svojoj deci govorimo: Stres je neizbežan; samo guraj
Treba da im kažemo: Nauči da se opustiš
Mala deca su sve anksioznija, zabrinuta zbog ocena i osećaja pritisak da budu bolji u školi.
Način na koji živimo svoje živote kao odrasli često govori deci da je stres neizbežan deo uspešnog života. Smanjujemo kofein i preterujemo tokom dana, živimo u stalnom stanju preopterećenosti, a noću smo toliko naelektrisani da koristimo alkohol, lekove za spavanje ili smirenje da bismo se smirili. Ovo nije dobar način života niti model za decu. Nije iznenađenje što istraživanja pokazuju da deca čiji se roditelji suočavaju sa sagorevanjem na poslu imaju veću verovatnoću da dožive sagorevanje u školi nego njihovi vršnjaci.
Preporučujem roditeljima da nauče decu veštinama koje će im trebati da budu otpornija u suočavanju sa stresnim događajima. Iako ne možemo da promenimo poslovne i životne zahteve sa kojima se suočavamo, možemo da koristimo tehnike kao što su meditacija, joga i disanje da bismo se bolje nosili sa pritiskom. Ovi alati pomažu deci da nauče da koriste svoj parasimpatički nervni sistem „odmori se i probaj“, za razliku od odgovora na stres „bori se ili beži“.
Kažemo našoj deci: Budite uvek zauzeti nečim
Treba da im kažemo: Zabavite se ne radeći ništa
Čak i kada imaju slobodnog vremena, ljudi u zapadnim društvima imaju tendenciju da cene pozitivne emocije visokog intenziteta poput uzbuđenja, za razliku od emocija niskog intenziteta poput smirenosti. (U istočnoazijskim zemljama obično važi suprotno.) To znači da su rasporedi naše dece često prepuni vannastavnih aktivnosti i porodičnih izleta, ostavljajući malo vremena za pauzu.
Nema ništa loše u uzbuđenju, zabavi i traženju novih iskustava. Ali uzbuđenje, poput stresa, iscrpljuje naš organizam tako što se uključuje u naš sistem „bori se ili beži“ — tako da možemo nesvesno da podstaknemo decu da troše energiju posle škole ili vikendom, ostavljajući im manje resursa u vremenima kada im je to najpotrebnije .
Štaviše, istraživanja pokazuju da je veća verovatnoća da će naš mozak doći do briljantnih ideja kada se ne fokusiramo. Dakle, umesto da zakazujemo deci previše obaveza, trebalo bi da im damo vreme kada mogu da budu prepušteni sami sebi. Deca mogu da pretvore svaku situaciju — bilo da sede u čekaonici ili hodaju do škole — u priliku za igru. Ona takođe mogu izabrati smirujuće aktivnosti kao što su čitanje, vođenje psa u šetnju ili jednostavno ležanje ispod drveta i gledanje u oblake. Pauza vašoj deci pomaže da budu kreativnija i inovativnija. Jednako važno, to će im pomoći da nauče da se opuste.
Poenta nije u tome da ih nikada ne treba izazivati ili da im treba uskratiti prilike za učenje. Poenta nije u tome da preterujete do tačke u kojoj nemaju prilike da se nauče samostalnoj igri, da budu sami sa sobom i maštaju, da nauče da budu srećni samo zato što su tu, a ne zato što nešto rade.
Svojoj deci kažemo: Radi ono u čemu si najbolji
Treba da im kažemo: Pravi greške i nauči da ne uspeš baš uvek
Roditelji imaju tendenciju da identifikuju svoju decu po aktivnostima koje su im prirodne. Kažu da je njihovo dete „osoba za matematiku“, „društvene nauke“ ili „umetnik“. Ali istraživanje Kerol Dvek sa Univerziteta Stanford pokazuje da ovaj način razmišljanja sprečava dete da isproba nove stvari u kojima možda nije dobro. Kada dete, na primer, dobije pohvale prvenstveno zbog toga što je sportski tip, manje je verovatno da će želeti da napusti svoju zonu udobnosti i da se okuša u glumi. To ih može učiniti anksioznijim i depresivnijim kada se suoče sa neuspehom ili izazovima. Zašto? Zato što veruju da, ako naiđu na prepreke u datoj oblasti, to ih čini „lošim“ u toj aktivnosti.
Ali naš mozak je napravljen tako da uči nove stvari. I može biti samo dobra stvar učiti iz svojih grešaka dok smo mladi. Dakle, umesto da identifikujete talente vašeg deteta, naučite ga da ono zapravo može da nauči bilo šta — sve dok pokušava. Deca će biti optimističnija, pa čak i entuzijastičnija kada su suočena s izazovima, znajući da im samo treba dati još jedan pokušaj da se poboljšaju. I manje je verovatno da će se osećati poniženo zbog sebe i svojih talenata.
Mi svojoj deci govorimo: Budi svestan svojih slabosti i ne budi mekušac
Treba da im kažemo: Budi dobar prema sebi
Takođe smo skloni da mislimo da je kritika važna za samousavršavanje. Ali iako je samosvest važna, roditelji često nenamerno uče svoju decu da budu previše samokritična. Na primer, ako roditelj kaže detetu da bi trebalo da pokuša da bude otvorenije, dete to može internalizovati kao kritiku njegove prirodno introvertne ličnosti.
Istraživanja o samokritici pokazuju da je to u osnovi samosabotaža. Drži vas usredsređenim na ono što nije u redu sa vama, čime se smanjuje vaše samopouzdanje. To vas čini da se plašite neuspeha, što šteti vašem učinku, čini da lakše odustanete i vodi do lošeg donošenja odluka. Zbog samokritike ćete biti uznemireni i depresivni kada se suočite sa izazovom.
Umesto toga, roditelji bi trebalo da podstiču decu da razviju stavove samosaosećanja — tretirajući sebe kao prijatelja u vreme neuspeha ili bola. To ne znači da vaša deca treba da budu samoudovoljavajuća ili da se izmaknu kada zabrljaju. Stidljivo dete sa samosaosećanjem, na primer, reći će sebi da je u redu da se ponekad oseća stidljivo i da njegova ličnost jednostavno nije tako otvorena kao kod drugih - i da može da postavi male, ostvarive ciljeve koji će mu pomoći da izađe iz svoje ljušture. Ovakav način razmišljanja će mu omogućiti da se istakne u suočavanju sa izazovima, razvije nove društvene veštine i uči iz grešaka.
Kažemo našoj deci: Ovo je okrutan svet, ne dozvoli ljudima da te iskoriste
Trebalo bi da im kažemo: Pokažite saosećanje prema drugima
Istraživanja pokazuju da su od detinjstva pa nadalje naše društvene veze naš najvažniji prediktor zdravlja, sreće, pa čak i dugovečnosti. Pozitivni odnosi sa drugim ljudima su neophodni za dobrobit, što utiče na naše intelektualne sposobnosti i konačni uspeh.
Štaviše, dopadljivost je jedan od najjačih prediktora uspeha — bez obzira na nečije stvarne veštine. Knjiga Adama Granta „Daj i uzmi“ izveštava da ako izrazite saosećanje prema onima oko sebe i stvorite odnose podrške umesto da ostanete fokusirani na sebe, zapravo ćete biti uspešniji na duži rok — sve dok ne dozvolite ljudima da vas iskoriste.
Važno je podsticati prirodne instinkte dece da brinu o osećanjima drugih ljudi i da se stave u tuđe cipele. Istina je da je svet težak. Ali bilo bi mnogo manje teško kada bismo manje naglašavali okrutnu konkurenciju i više cenili slaganje.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
