Kako se bliži se 1. septembar, uzbuđenje raste kod nove generacije školaraca, a još više kod njihovih roditelja. Kako da pripreme decu za polazak u prvi razred, ali i sebe za probleme koji bi mogli da ih sačekaju iza ćoška, otkriva nam psihološkinja dr Marina Videnović, naučna saradnica Instituta za psihologiju, ali i mama budućeg đaka prvaka.
„Kako pripremiti dete za prvi razred? – to je pitanje koje postavljamo pred kraj svakog avgusta i koje muči roditelje budućih prvaka, među kojima sam ove godine i ja. Ukoliko bi ovaj aspekt obrazovnog sistema funkcionisao kako treba, odgovor na vaše pitanje bi trebalo da bude „pa, nikako“. Dete je išlo u predškolsko, gde su bili edukovani vaspitači, sad ide u školu gde su učitelji koji su pripremljeni za prvake i znaju kako da vode učenike različitih predznanja i stepena zrelosti tako da se svi osećaju dobro. A to ipak još uvek nije slučaj“, kaže Videnović i skreće pažnju na jednu konfuziju, za koju zna da muči neke roditelje.
„U ovakvom sistemu nije baš jasno ko je taj koji bi trebalo da dete nauči da čita i piše. To nije odgovornost vaspitača, a opet kada pogledate program za prvi razred i brzinom kojom se prelaze određeni sadržaji, shvatate da je on pravljen za decu koja su bar do nekle savladala ove veštine. I čija onda postaje odgovornost? Pa često postaje odgovornost roditelja, koji imaju svoj posao i obaveze, a sada treba da postaju i eksperti u drugoj oblasti, umesto osoba koje su školovane za to.
Da ne bude zabune, roditelji treba da čitaju, pričaju sa decom, vode ih na predstave, podržavaju i razvijaju detetova interesovanja, pa ako usput dete nauči neko slovo, nauči, ako ne, taj posao će raditi ljudi koji su za to obrazovani. Pošto to nije tako, odmah na početku se dešava jedna zamena uloga, zadatak učitelja nije da uči decu, nego njegov zadatak postaje da ocenjuje rad roditelja. Dete onda ne ide u školu kako bi nešto naučilo nego ide kako bi pokazalo šta je naučilo kod kuće. I to se dalje nastavlja tokom celokupnog školovanja“, objašnjava.
Polazak u školu za dete predstavlja veliki izazov, novi doživljaj sveta, ali i sebe u njemu.
„Deca u tom periodu prolaze kroz određene razvojne faze i dešavaju su značajne promene kako u intelektualnom, tako i u socijalnom i emocionalnom segmentu života. Laički rečeno, njihovo poimanje sveta postaje zrelije. Takođe, pred njih se postavljaju komplikovaniji zahtevi nego ranije. Sad treba sedeti na jednom mestu dosta dugo i da budu mirni, dobijaju obaveze, neki se odvajaju od roditelja duže nego ranije, učiteljica ne može odmah da reaguje na njihove potrebe, nego moraju da čekaju, sami treba da vode računa o higijeni, treba da se pozicioniraju u novoj vršnjačkoj grupi.
Problem može da nastane jer se pred svu decu postavljaju isti zahtevi, a razvojne promene se ne dešavaju kod sve dece u isto vreme, jer ni zubi ne rastu svima u isto vreme, a tek to nije slučaj sa nečim mnogo suptilnijim kao što je psihološki razvoj. Zbog toga, mi odrasli, pametniji, zreliji, treba da budemo osetljivi i poštujemo individualni tempo razvoja deteta, a ne da žurimo da ih klasifikujemo u pripremljen-nepripremljen, spreman-nespreman. Važno je uvek imati na umu da razvoj nije linearan, i da to što je neko dete u jednom trenutku manje zrelo od vršnjaka, ne znači da već u sledećem neće biti daleko ispred njih.“
Šta je sa onom decom koja pre škole sve već znaju?
„Dete koje zna manje od vršnjaka jeste u riziku da se oseća inferiorno i da se obeshrabri. Zadatak roditelja i učitelja je da sarađuju zajedno kako se to ne bi desilo. Najčešće, ako su svi drugi preduslovi tu, ta se slova savladaju brzo. Dete pri tom, nauči važnu lekciju da ako nešto ne zna, samo treba da se potrudi i savladaće. S druge strane, imate decu koja znaju ćirilicu, latinicu, množenje, deljenje itd. To naizgled deluje odlično. Dete lako postiže uspeh (kao kroz sir), ne mora oko njega da se dodatno angažuje ni učitelj ni roditelj kako bi savladalo gradivo, sve savršeno. Ali, koje sreću kvari jeste da detetu može biti dosadno, ukoliko učitelj nije dovoljno iskusan da i pred njega postavi intelektualno podsticajne zahteve. Idealno bi bilo da dok ostala deca uče stvari koje je to dete davno savladalo, ono radi nešto zahtevnije. Ukoliko se to ne dešava, dete zapravo čeka da ga druga deca prestignu. Pored toga, poslata mu je poruka da je škola nešto što je prelako, zašta ne treba da se trudi jer mu ide bolje nego ostalima. I onda jednom u životu, dođe nešto što ne ide, možda tek u srednjoj školi, i dete se ne snađe, jer nije naučilo da treba da uloži napor ako sa gradivom ima problem“, objašnjava dr Videnović.
Nekoliko važnih saveta za roditelje
„Mislim da je dobro da roditelji prvo sračunaju koliko obrazovanje može da traje. Nekada mi u obrazovanju provedemo i dve decenije. Drugim rečima, dug je put pred njima, a i pred detetom. Svašta nas na tom putu čeka. Treba trčati maraton, a ne sprint. Jako važne stvari možemo zaboraviti ako idemo od ocene do ocene. Neke od njih su stalno pominjane radne navike, ali i razvijanje sve veće samostalnosti deteta, razvijanje motivacije, interesovanja, pozitivnog odnosa prema školi i učenju. Problem su loše ocene, ali problem je i vukovac koga istinski ništa posebno ne zanima. Roditelji treba da budu spremni da će se tokom tog dugog puta, neki problemi sigurno javiti. Tokom školovanja, mi zapravo decu učimo kako da rešavaju probleme u životu. Oni ne moraju samo da se tiču ocena i školskog uspeha, tu su i vršnjaci i odnosi sa nastavnicima, pa na kraju nekada i njihovi odnosi sa drugim roditeljima, ali i sa sopstvenim detetom. Mi kao roditelji imamo jednu sliku o svom detetu i važno je da ona bude pozitivna. Problem može da bude kada se suočimo da naše dete drugi, učitelj, vršnjaci, nastavnici i ne doživljavaju isto kao i mi. Takođe, odnos koji roditelj imao prema školi i ambicije koje je gajio, uopšte ne moraju da budu slične odnosu koje ima dete. To sve može da boli i traži i od roditelja da se menjaju“, podvlači dr Videnović.
Bonus video: Kućni ljubimci za mirniji život
Pratite nas i na društvenim mrežama:
