Podivljala roditeljska mašta radi prekovremeno

Našem mozgu uopšte nije bitno da li se situacija odvija u realnosti ili u mašti – mašta može da pokrene vrlo stvarne fiziološke mehanizme. (Ako mi ne verujete, zatvorite oči i razmišljajte desetak sekundi o tome kako žvaćete krišku sočnog, žutog limuna…) Isto je i sa strahom: ako zamislimo ili sebi sugerišemo mogućnost da će se "dogoditi nešto strašno" pokrenućemo brojne fiziološke procese - broj otkucaja srca će se povećati, krvni pritisak će da skoči, adrenalin i kortizol počeće svoj stresni ples po našem krvotoku. Telesne promene koje osećamo nateraće naše misli u suludi trk, te misli će pokrenuti još fizioloških promena, koje onda pokrenu nove misli, svaku strašniju od prethodne… Da, dragi moji, podivljala roditeljska mašta uglavnom radi prekovremeno.

Gonjeni strahom, roditelji menjaju svoje ponašanje.

Neki od nas počinju da katastrofiziraju. To su oni kojima je domaći zadatak prvaka užasno težak, kojima je druga smena u školi neizdrživo naporna, a nastavnik neopisivo strog. Takvima među nama hoću da skrenem pažnju da nivo naše uznemirenosti ne zavisi od toga koliko volimo naše dete, pa čak ni od same situacije… On zavisi od filma u našoj glavi, odnosno, od načina na koji tumačimo situaciju. Od nas zavisi da li ćemo gledati dokumentarac, dramu ili hororčinu.

Neki drugi roditelji pojačavaju kontrolu… Svega i svačega. Nažalost, roditelji koji se uporno trude da maksimalno stave pod kontrolu svaki aspekt života svog deteta, rizikuju da izgube kontrolu nad sopstvenim detetom.

Treća grupa uplašenih roditelja postane sklona prezaštićivanju. Pokušavaju da spreče svaku detetovu frustraciju. Ne odvajaju se od deteta, nemaju sopstveni život. Raspremaju krevete, sređuju krš, rade zadatke, rešavaju detetove probleme sa drugom decom, lažu učitelje… Sa očekivanjem da će deca, vremenom, početi sama da vode računa o sebi. Neće. Lakše konju bez samara.

Četvrta grupa roditelja jednostavno odustaje od roditeljske moći. Ne mogu da ga kaznim… Ne mogu da ga ignorišem… Ne mogu da podnesem kad se ljuti… Ne mogu da izdržim kad plače… Time postaju manje roditelji, a više igračke u rukama svoje dece. Ko decu onda vaspitava?

Malu decu naši strahovi plaše. Mala deca su najviše uplašena kada shvate da se roditelji plaše. Velika deca će naš strah da iskoriste. Velika deca znaju da se plašimo svega i svačega i zapretiće nam nečim iz širokog asortimana naših strahova da bi postigli ono što žele. Bićemo trajno upecani na strah.

Deca nisu veš mašine pa da ih dobijamo sa garancijom i uputstvom za upotrebu. U svetu koji je nepredvidiv i stalno postaje sve složeniji, jedna od najvažnijih veština koje treba da naučimo je veština nošenja sa neizvesnošću.

Mi smo preživeli naše roditelje. Preživeće i ovi naši nas.

***

Bonus video: Kako do pozitivnih misli