Devet srpskih psihološkinja otkrivaju zlatno pravilo u vaspitanju dece i daju savete koje roditelji mogu da primene.
Vaspitanje i podizanje dece predstavlja najveći životni izazov. Svaka reakcija, akcija, rečenica, gest ili odluka roditelja daje primer.
Danas, na veliku radost, imamo pristup mnogim novim metodama vaspitanja, kao što su vikinško vaspitanje, saznali smo kakve savete daju Nemci, a saznali smo i načine na koje u Danskoj gaje decu, trikove iz Japana, pravila Gabora Matea ili Ranka Rajovića, a na kraju smo ipak dočekali i kolaps vaspitanja.
Ovi podaci nas uveravaju da roditeljstvo zapravo nikad nije bilo teže. Milioni teza koje se međusobno kose i poništavaju su samo jedna otežavajuća okolnost. Brz život, obaveze, društvo i sistem čini druge faktori koji vaš i ne pomažu.
Zato smo pitali sprske psihologe da nam otkriju njihovo zlatno pravilo u vaspitanju dece, koje svaki roditelj može da primeni.
Njihove izjave vam prenosimo u celosti.
Marija Babić
Marija, psihološkinja iz Crne Gore, kaže: „Moje zlatno pravilo u podizanju dece je dozvoliti sve emocije i ne ustručavati se da ih pokazujemo, kako bi decu što bolje pripremili za spoljašnji svet. Granice i pravila su struktura – oni daju osećaj sigurnosti, a sigurna baza kojoj će se uvek vraćati poznaje sva osećanja, kako ih prepoznati i kako na njih reagovati“.
Gala Isidora Ranđić
Vaspitanje je, čini mi se, tema o kojoj najviše pričamo, a kojom se suštinski najmanje bavimo. Kada kažem bavimo, mislim pre svega na osvešćivanje svojih obrazaca ponašanja (nas kao roditelja), a onda i kako to prenosimo na našu decu.
Ne postoji jedno „zlatno pravilo“ u vaspitanju, jer da je ova tema tako jednostavna, ne bi bila predmet tolikih knjiga, psihologa, terapeuta i stručnjaka u oblasti roditeljstva, jer svi pokušavaju da nađu pravu meru između autoritativnog (poslušnog) vaspitnog modela i onog gde se roditelji trude da detetu naprave „savršene“ uslove za život, sa željom da njihova deca ne osete bol, povredu, ljutnju, bes i frustraciju (što su sasvim normalne emocije i sastavni deo svakog od nas).
Kada bih to sažela u nekakavu preporuku, ne volim pravila, pa ga neću nazvati pravilom, to je da roditelji treba da svojoj deci budu sigurna luka, mesto gde se osećaju podržano, uvaženo, voljeno i prihvaćeno. U isto vreme, deci je potrebno vođstvo i jasne granice.
Vođstvo podrazumeva, da roditelji preuzimaju odgovornost za odnos koji imaju sa detetom, i ostanu dosledni u svojim stavovima, koji sa jasnoćom komuniciraju, kao i svoje potrebe, uvažavajući i detetove. Jer dobar vođa tj. lider, ne zanemaruje potrebe onih koje vodi, već ume da te potrebe kanališe i pokaže put, a da u isto vreme izražava i svoje potrebe. Takođe, vođstvom ne oduzimamo integritet drugoj osobi, u ovom slučaju detetu, već ga naprotiv uvažavamo, ne zloupotrebljavajući svoju moć.
Prezaštićavanje dece dovodi do nedovoljno razvijene empatije, kao i nemogućnosti da se deca u skladu sa razvojnim nivoima osamostaljuju. Jasno i dosledno „ne“, izaziva određenu frustraciju kod deteta koja mu je zapravo neophodna da bi sutra u životu opstalo. Doslednost u tom „ne“, detetu daje informaciju o granicama, koja su osnova pravilnog vaspitanja. Opiranje granici je detetova borba za slobodnu volju, koja je takođe važna za zdrav razvoj.
Nikolina Milosavljević
Po meni zlatno pravilo u vaspitanju dece je negovanje odnosa sa decom, kroz smiren i dosledan pristup, koji mora da je ispunjen toplinom, razumevanjem i ljubavlju. Uvek govorim roditeljima da je važno da se taj odnos gradi ne samo kroz maženje sa detetom, već i kroz igru, empatiju i slušanje. Što se tiče igre, modalitet igre se vremenom menja kako dete odrasta. U početku to su lutkice, autići, igre pretvaranja, a vremenom, to je uživanje u drušvenim igrama ili igranju video igrica. Kada deca postanu tinejdžeri, iako deluju da im je “smaranje” da provode vreme sa svojim roditeljima, zajedničko gledanje nekih sadržaja za koji se dete zanima, može da podigne taj odnos na viši nivo. Iako je teško ne držati lekcije deci, toga treba da je što manje, a mnogo više treba da ih aktivno slušamo i pokazujemo razumevanje za njihove stavove i emocije.
Tasja Filipović
Prvenstveno, rekla bih sa je odnos najbolja vaspitna metoda. Siguran, stabilan, kvalitetan odnos koji roditelji formiraju sa detetom, pre svega tako što su dovoljno emocionalno uključeni, prisutni, i dosledni. Bez dobrog odnosa, neće funkcionisati bilo kakve tehnike.
Preporučila bih i da izbegavaju one koje se temelje na osećaju straha i krivice. Na primer, slanje deteta u ćošak ili na kaznenu stolicu, dete će se uplašiti ili će se osetiti krivim, i to nije dobar „teren“ za pozitivne promene. Želimo zdrav emocionalni razvoj pre svega, onda se dete lakše ponaša adekvatno. Problematično ponašanje uglavnom komunicira neku nezadovoljenu emocionalnu potrebu.
Svesno roditeljstvo se često meša sa popustljivim, a nije isto. I te kako uključuje granice, koje nisu ni previše stroge, ni previše labave. Na primer, u redu je da se ide u krevet u određeno vreme, da imamo stabilnu večernju rutinu, da ne jedemo slatko pre slanog, itd… Dete ima pravo da se buni, ali je za njegovo dobro postavljanje i održavanje takve granice.
Možda i najviše od svega, preporučila bih roditeljima da rade na sebi i da se edukuju kada je u pitanju dečiji razvoj. Sa svešću o tome da direktno utiču na to kakvu će dete usvojiti sliku o sebi, o drugim ljudima i o svetu koji ga okružuje.
Moram da dodam i da je okej pogrešiti, ali i to osvestiti, izviniti se detetu, objasniti. Nekad roditelji osećaju krivicu i strah da su nešto mnogo pogrešno uradili, dok se trudimo i preuzimamo odgovornost, već smo dobri roditelji!
Aleksandra Birta Ilić
Pre svih konkretnih pravila, u roditeljstvu je posebno važno početi od svojih očekivanja i rada na sebi iznutra.
Ja sebi iznova ponavljam da nikad nije bilo teže, ali ni lepše biti roditelj. Sa jedne strane imamo puno znanja i informacija i one ukazuju da mi roditelji moramo puno raditi na sebi, kako bismo mogli pomoći svojoj deci: rešavati neprorađena emocionalna iskustva, raditi na svojim očekivanjima i emocijama, učiti da se smiruješ, oprostiš, i slično. Sa druge strane, iste te okolnosti čine da nikad nije bilo lepše odgajati decu: nema lepšeg poklona koji im možemo dati od toga da ih odgojimo u emocionalno zdrave ljude. To je nešto što roditelji ranije u velikoj meri nisu ni znali ni umeli.
Zato ja taj uvid koristim kao gorivo i motivaciju, posebno u trenucima kada mi je teško. Pomogne mi da se dignem, da budem prisutna i da učim od deteta koje imam ispred sebe, a ne da na njega projektujem svoja ili očekivanja društva.
Žana Erdeljan
Roditelji imaju zadatak da uspostave sigurnost kroz granice, potvrdu i empatiju. Deca imaju zadatak da istražuju i uče kroz doživljavanje i istraživanje svojih emocija. Svi moramo da se držimo onoga što je u domenu našeg ‘’posla’’. Naša deca ne bi trebalo da određuju naše granice, a mi ne bi trebalo da određujemo njihova osećanja.
Milena Buđevac
Ukoliko želite da vaše dete izraste u odgovornu, zrelu i svesnu osobu koja se neće povlačiti pred svakom preprekom već će biti preduzimljiva – dajte detetu odgovornost. Tačnije, ne oduzimajte mu je. Oduzimanje odgovornosti kreće od najranijeg perioda kada dete prohoda pa se saplete, a roditelj kaže: „Uh, nevaljali tepih što te je sapleo. Prebiću ga ja, nemoj ti da plačeš“, pa sve preko toga da deca nemaju nikakvih zaduženja u domaćinstvu i da je učiteljica kriva jer ga ne voli pa zato ima lošije ocene.
Kada takva deca postanu odrasli, kriv je neko drugi jer nema posla ili ne mogu da nađu adekvatnog partnera. Uvek je neko drugi kriv. Da ne bi došlo do toga, uvek podstičite decu da shvate svoj udeo u nekom poslu ili situaciji, a naročito podržite ideje kako nešto može da se reši.
Nemojte „trčati“ da detetu odmah zamenite polomljenu igračku, kupite novi paket sličica jer su sve duplikati i slično. Pustite dete da oseti sve emocije i naučite ga kako da se nosi i sa razočarenjem. Pitanja poput „šta ti misliš o tome? kako bi ti ovo rešio? koju sitnicu, samo jednu, ti možeš da preduzmeš da ovo bude drugačije?“ i slična, vodiće dete ka divergentnom mišljenju i shvatanju da je ono retko u potpunosti nemoćno.
Jelena Marušić
Više bih stvari izdvojila. Osnovu u vaspitanju čine s jedne strane poštovanje, pokazivanje nežnosti i ljubavi a sa druge strane naša doslednost i postavljanje granica. Možete često čuti da roditelji posustaju i ne budu dosledni kada dete počne da plače ili je uporno. To je njihov zadatak, a vaš je da ostanete dosledni u svom pravilu. Kako deca odrastaju učimo ih pregovaranju i predlaganju sa njihove strane i onda zajedno usvajamo pravila. Prihvatiti dete onakvo kakvo je. Pratite njihov tok odrastanja, interesovanja.
Čini se da je jednostavniji odnos sa detetom koje je sličnije nama. To ne znači da drugo dete koje ima suprotne osobine od nas nije dobro, a roditelji nesvesno mogu poslati takvu poruku upoređivajući decu. Prihvatiti dete ne znači da može da radi šta hoće. Dešava se da se roditelji bore da promene svet kako bi odgovaralo njihovom detetu. Nekada će dete morati i sa posledicama da se suoči.
Ako je dete puno energije i voli da trči, obezbedimo vreme provedeno napolju, gde može to da čini, ali kada odemo u stan kod prijatelja to nije prihvatljivo jer može nešto da se polomi. Ako nastavi u stanu sa trčanjem, onda prekidamo igru i moramo krenuti ranije. To je povezana posledica sa ponašanjem. Slušajte da biste čuli dete. Da nisam saslušala svoju decu, ne bih saznala da sam ćerku povredila kada sam na kratko dala njenu igračku nepoznatoj devojčici, objasnila mi je da ne voli sa nepoznatom decom da deli igračke, ili kada je išla na ekskurziju, morali smo moj rajf koji voli da nađemo jer joj miriše na mene, ne bih saznala da je sin krijući uzeo da boji beo krevet jer je želeo da bude lepši i šareniji. Znati da nismo nepogrešivi i izviniti se je bitna lekcija za decu. Greške su tu da nas nauče kako ne treba, ali i kako treba drugačije.
Sara Ivanović
Moje zlatno pravilo se odnosi na doslednost i toplinu (negovanje) u vaspitanju. Kroz praksu sam više puta svedočila problemima koji se javljaju usled nedoslednosti roditelja. Glavni faktor uspostavljanja autoriteta i poverenja u odnosu roditelj-dete jeste doslednost roditelja u odnosu na dete. Na taj način roditelj jasno definiše i formira očekivanja kod deteta, a takođe ispunjava ono što je definisano tim očekivanjem – drži se zabrane, drži se nagrade, negovanja… Uspostavlja se odnos poverenja, jer dete jasno zna šta može da očekuje od roditelja i da roditelj neće izneveriti ta očekivanja. Sa druge strane, formiraju se jasne granice u okviru roditeljstva i vaspitanja koje definišu dalji odnos roditelj-dete.
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
