Putovanje sa decom je jedno veliko "ne" za većinu roditelja - planiranje, umor i prilagođavanje njihovim potrebama su često dovoljno jak argument da otkažemo sve. Ipak to mogu biti i neverovatno bogata iskustva.
„Ne želim decu dok – ne proputujem, ne završim faks, ne nađem stabilan posao, ne udam se iz najveće ljubavi i ne raskrstim sa onom raspuštenom verzijom sebe iz mladosti, ali i dalje želim da budem mlada mama“, Kristina, 20 godina.
Ne znam kada i ko je rekao „pravi planove da ti se Bog smeje“, ali sam sigurna da bi moja ili neka tome slična situacija mogle biti dovoljno dobar razlog da neko smisli ovu izreku. Dete sam dobila sa 23 godine, na fakultetu, doduše iz ljubavi, ali sam se ubrzo razvela, nisam imala posao – a kamoli karijeru, te bilo koja druga putovanja, sem Zlatibora ili posete babi na selu, nisu bili ni na mapi.
Ipak, karma i sudbina imaju neke čudne puteve, nešto vam daju, nešto uzmu, a meni lično su uslišile da mlada rodim svoje prvo dete. Ta jedna od ukupno 5 stavki koje sam želela da ispunim, pre nego što mi se nalepi titula mame, je zapravo bila pokretač, motivacija i snaga da krenem sama da radim na svemu ostalom. A prva na listi su ipak bila putovanja.
Ok, posao, pa putovanja. A jedno od posebnih je i ono najskorije – Pariz.
Kada sam odlučila da sa svojom petogodišnjom ćerkom otputujem u Pariz na pet dana krajem septembra, skoro svi su me pitali kako planiram to da izvedem i zašto je jednostavno ne ostavim kod kuće. Da budem iskrena, i sama sam to sebe pitala nekoliko puta za ovih pet dana. Putovanja sa decom često važe za naporna i stresna iskustva, posebno u velikim gradovima poput Pariza. Međutim, moje je bilo daleko od toga da je „nemoguće“ – bilo je naporno, da, ali u isto vreme i predivno.
Ovo nam nije bio prvi put da zajedno istražujemo neki od velikih evropskih gradova. Njena omiljena igra od najranijeg perioda bila je skrivanje u koferu, pakovanje i neko imaginarno putovanje. Sate smo provele na drvenim stolicama u stanu maštajući kako letimo na neko daleko mesto. Nebrojeno puta sam vadila njene stvari i igračke iz kofera spremnih za poletanje. Tada sam joj obećala da ću učiniti sve da malo češće te torbe zapravo dođu do bunkera nekog aviona ili autobusa koji će nas prevesti preko granice. U ovoj priči isključujem odlaske na more, jer iz ličnog iskustva i komentara drugarica shvatam da većina roditelja smatra da je bilo šta sem letovanja ili odlaska na planinu zimi – zaista nepotrebno za decu i suviše naporno za odrasle.
Jeste naporno. Jeste teško. Mnogo živaca, energije i kompromisa će vam trebati, ali nimalo nije nepotrebno.
Nekoliko meseci nakon trećeg rođendana moje ćerke obišle smo Francusku i Švajcarsku da bismo u Montreu gledale Deda Mraza kako leti kroz noćno nebo i posetile Božićne markete u Kolmaru i Strazburu. Kada je imala četiri godine provele smo u Rimu pet dana. Sledeću Novu Godinu smo dočekale u Beču. I mada ni jedno od ovih putovanja nije bilo lako – na dva je bilo užasno hladno, a na svim smo prelazile kilometre i kilometre – kako pešaka, tako i kolima, jedna stvar se pokazala konstantnom – moja ćerka obožava da putuje.
Skoro svaki put me fascinira činjenica da se bez problema budi u 3 ujutru kako bi stigla na let, dok ni jedno jutro za vrtić nije ustala, a da je bar 20 puta ne pozovem. Na put od ili do vrtića ne krećemo bez trotineta ili bicikla, dok van Srbije šeta bez pogovora, ali ne zaboravimo – ona je dete. Nakon pređenih 15 kilometara po gradu, naravno da dolazi trenutak kada traži da je nosim, iako sam i sama već umorna. A, da, nekad, kada bih ja bila napolju i obilazila sve, moramo da se uvučemo u neki tihi kafić ili vratimo do hotela – jer pravimo pauzu za popodnevnu dremku, koja je svakako u ovom slučaju neophodna za dete.
I to je istina, na putovanjima s decom morate se odreći nekih stvari. Kada smo posetile Švajcarsku, umesto skijanja u Alpima, ja sam šetala Božićnim marketima u Montreu i Strazburu, divila se dekoracijama i kupovala male suvenire. Umesto da pijem vino i jedem puževe u Parizu, ja sam jurila kroasane, McDonald’s i naravno, Diznilend. U Rimu – umesto Aperol Spritza na trgu i opuštenog uživanja u pogledu na Koloseum, ja sam trčala za sladoledima i bacala novčiće u Fontanu di Trevi, po peti put. I znate šta? To je u redu. U svemu tome, shvatila sam da je prava čar putovanja s decom i što ih učimo da putuju i otkrivaju svet dok su još mali. To su trenuci kada im otvaramo oči za nove kulture, običaje i ljude. Jer mi veliki, vidimo svet iz jedne perspektive, dok su njihove okice prepune radoznalosti i oduševljenja, a te magije nam nikada nije na odmet.
I još jedna bitna stvar. Putovanja sa decom vam nude jednu divnu opciju – da sva njihova interesovanja propratite obilascima muzeja. Moja ćerka je prošla kroz period fascinacije mumijama, koji smo zaokružili posetom Vatikanu gde je prvi put videla pravu mumiju. Stajala je ispred tog izloga toliko dugo da nisam bila sigurna da li je skamenjena od straha ili prosto oduševljena. I da, bila je fascinirana. U Beču smo otišle u muzej Nauke i videle dinosauruse u pravoj veličini, kako se pokreću, prave zvuke i mrdaju, a na svaki njen mali uzvik je i meni srce poskočilo od sreće. U Versaju smo gledale „kako i gde su princeze i kraljice živele i spavale“, a te domaštane priče koje je moja ćerka dodala su mi samo dokazale koliko je uživala. Na kraju, čuveni Diznilend – tačno je da i i mali i veliki uživaju kao u bajci, ali bez te manje verzije mene koja je zamalo zaplakala od sreće, ona devojčica u meni ne bi bila ni upola oduševljena ispunjenjem dečijeg sna.
Naravno, razumem sve one koji su rekli da žele da proputuju svet pre nego što dobiju decu. Ali, stvarnost je takva da nikada nećemo videti sve što bismo želeli. Nikada neće biti idealnog trenutka, savršenog rasporeda ili potpuno čekiranog spiska želja. I to je u redu. Jer, kada hodate sa tom malenom rukicom u ruci, kada ga čujete poneko „WOOOW“ dok gleda Ajfelov toranj ili Božićnu dekoraciju, svet postaje malo drugačiji, malo lepši, malo ružičastiji.
Putovanja sa decom su iskustvo koje nije uvek lako, ali je neprocenjivo. Svaka zvezda na nebu, svaki toranj, svaka fontana doživljava se drugačije kada je gledate zajedno sa njima. I dok će jednog dana ta mala ruka zameniti vašu nekom drugom – rukom prijatelja, partnera ili čak sopstvene porodice – važno je da ne zaboravite da uživate u svakom trenutku dok traje. Jer ta čarolija putovanja sa decom, uprkos svim izazovima, stvara uspomene koje ostaju zauvek.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
