Da li se vaše dete opire ili se štiti? Da li se ponaša buntovno ili doziva pomoć? Kada postanemo radoznali zbog tih signala, sve počinje da se menja. Kada se deca osećaju emocionalno sigurno, spremnija su da pokušaju.
Džefri Bernstajn je dečiji i porodični psiholog sa preko 35 godina iskustva. On kaže da je tokom celokupne karijere iznova i iznova viđao isti srceparajući obrazac.
Dete počinje da se bori sa izazovima – možda izbegava školu, ima izlive besa, povlači se u sebe ili previše razmišlja. Roditelji, sasvim prirodno, paniče. Počinju više da se trude da pomognu, daju više saveta, nude utehu, pojačavaju pravila ili povećavaju odgovornost.
Ipak, dete se još više povlači.
Evo teške istine: ponekad nije dete ono koje treba da se promeni, već emocionalno okruženje oko njega.
Kada ljubav deluje kao pritisak
Čak i najbrižniji roditelji mogu nesvesno da stvore emocionalni pritisak. To često zvuči ovako:
„Tako si pametan/pametna — trebalo bi da možeš da uradiš ovo.“
„Samo želim da budeš srećan/srećna.“
„Nema razloga da budeš nervozan/nervozna.“
„Samo se potrudi više. Već si to uspeo/uspešno uradila.“
Ove rečenice imaju dobru nameru – da ohrabre. Ali za dete koje je sklono anksioznosti ili emocionalnom preopterećenju, mogu se doživeti kao pritisak, odbacivanje ili čak sramota.
Deca brzo usvajaju poruke poput: Razočaravam ih. Previše sam. Nisam dovoljno dobar/dobra.
Ono što izgleda kao inat, često je očaj
„U mojoj knjizi 10 dana do manje prkosnog deteta, objašnjavam da ono što nazivamo ‘inatom’ često predstavlja poslednji pokušaj deteta da sačuva svoj identitet. To nije bunt — već samozaštita. Isti obrazac se javlja kada se deca osećaju ugušeno očekivanjima.
Možda:
Odbijaju da rade domaći jer ih je strah od neuspeha.
Reaguju ljutito na roditelje koji „samo pokušavaju da pomognu“.
Blokiraju se ili se povuku kada im kažete: „Smiri se.“
Preterano se trude i izgaraju kako vas ne bi razočarali.
Jednom sam radio sa promišljenom četrnaestogodišnjakinjom po imenu Rejčel, koja mi je rekla: „Što više ljudi veruje u mene, to više paničim. Ako pogrešim, uništavam sve ono što oni misle da jesam.“
Rejčel nije bila prkosna. Ona se rušila pod teretom da uvek bude „odgovorna“. To je oblik inata o kojem se retko govori.
Roditeljska promena koja menja sve
Ako vam se ovo čini poznatim, zastanite na trenutak i razmislite. Ovo nije kritika roditelja, već poziv da osvestite koliko veliku moć imate u oblikovanju emocionalne klime svog deteta.
Najvažnija promena? Prelazak sa očekivanja u vezi sa učinkom na emocionalno usklađivanje.
Umesto: „Moraš da budeš samopouzdaniji/a.“
Probajte: „Izgledaš nesigurno – hoćeš da porazgovaramo o tome?“
Umesto: „Zašto ovo opet nisi predao/la?“
Probajte: „Koji deo ti je sada najteži?“
Kada se deca osećaju emocionalno sigurno, spremnija su da pokušaju. Ne da bi zaradila odobravanje, već jer znaju da neće biti posramljena ako pogreše.
Zato se zapitajte: Da li se vaše dete opire ili se brani? Da li se ponaša buntovno ili doziva pomoć?
Jedan od ključnih ciljeva je da roditelji pređu sa upravljanja ponašanjem na isceljivanje odnosa. Jer inat, anksioznost i preterano razmišljanje nisu uzrok problema – oni su signal.
A često, kada postanemo radoznali u vezi sa tim signalom, sve počinje da se menja“, rekao je Džefri Bernstajn.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
