Od kada je ovog septembra počela nova školska godina, jedna od glavnih tema među roditeljima, ali i ljudima koji rade u školama, opet je stanje u prosveti.
Često se prisećamo nekadašnjeg obrazovanja s nostalgijom, ponavljamo da su sedamdesetih, osamdesetih i jednim delom devedesetih deca dobijala vrhunsko obrazovanje, mnogo bolje nego što su ga imali klinci negde preko. U celoj toj priči skloni smo da idealizujemo pojave koje našu prosvetu muče jako dugo. Besmisleno bubanje napamet na primer, i odsustvo očekivanja da se logički rasuđuje i povezuje. To smo imali i 1985.
I tad smo dobijali jedinice ako gradivo ne ponovimo od reči do reči iz knjige i baš kao i danas, ni od nas se nije očekivalo da baš mnogo mislimo. Masovno se učilo za ocenu, a ne za znanje.
Male plate prosvetara – večiti razlog za štrajk.
Direktori postavljeni po političkoj liniji? Možda ne po stranačkoj, ali po burazerskoj – o da!
Mi smo već dugo u začaranom krugu koji se s godinama i problematikom ovog trenutka samo suzio i potpuno ugušio svaku ideju o kvalitetnom obrazovanju, a o funkcionalnoj, srećnoj deci i zadovoljnim nastavnicima i da ne pričam.
I koliko god svi mi bili svesni propusta i toga kako nešto mora da se menja, svaka promena i pomen reforme školstva izazivaju samo podsmeh, a suštinski dosta nedostojanstveno propadamo. Ali ko smo mi da pričamo o tome kad je ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović pred početak školske godine lepo rekla: „Najlepše je đačko doba, ali nije ni lako. I moramo priznati da izazovi koje će imati deca su takvi da iziskuju prosto ogromno razumevanje nastavnika, zbog toga mi u ministarstvu i u vladi Srbije vodimo računa o podizanju digniteta i dostojanstva nastavnika zapravo koji su nosioci školskog života i obrazovanja“.
Dignitet je lepa, zvučna reč, ali sudeći po anketi u kojoj smo vas pitali „Šta biste izbacili iz školskog programa u Srbiji, a šta mislite da deca treba više da uče“, prosvetnim radnicima, a i roditeljima i deci, treba malo više od demagogije.
Među odgovorima posebno nam je privukao pažnju onaj Željane Radojičić Lukić, dugogodišnje učiteljice jedne osnovne škole u Banji Vrujci nadomak Mionice. Ona je bila jedna od 50 najboljih nastavnika sveta najveće obrazovne nagrade Global Teacher Prize koja je u rangu Nobeleove nagrade na polju obrazovanja. Proglašena je i za Najboljeg nastavnika sveta 2019, kada joj je u Indiji dodeljena nagrada Global Teacher Award. Željana je dobitnica Svetosavske nagrade i nagrade „Najbolji edukator Srbije“. Od ove godine ona prvi put nije ušla u učionicu i više nije učiteljica. Evo šta je odgovorila u našoj anketi.
„Neophodno je promeniti metodologiju, jer se kod nas nastava fokusira na jednosmerno predavanje, gde nastavnik predaje građu, a učenici samo pasivno slušaju. Ovakav pristup ograničava kritičko razmišljanja, rešavanje problema i timski rad kroz aktivnu interakciju učenika. I ne samo to, fokus je na reprodukciji nastavnih sadržaja, gde se učenici trude samo da reprodukuju što bolje, kako bi dobili što višu ocenu i to je sledeća promena na kojoj se mora insistirati – ukinuti ocene barem do šestog ili sedmog razreda. Ako uvedemo novu metodologiju koja fokus stavlja na funkcionalna znanja, kreativno i kritičko promišljanje, timski rad i slično, logično je da ćemo doći do funkcionalnih znanja i da nastava neće više biti ‘smor’ nego srećno učenje. Naravno, administracija je toliko nadrasla sve ostalo, da nastavnici ginu da to sve postignu ili napuštaju nastavnički posao, jer prosto ne mogu da odgovore na sve te banalne i besmislene zahteve“, napisala je ona.
E evo šta su rekli i ostali roditelji.
„Treba manje bubanja, više logike i prakse, kao i uvođenje dodatnih časova fizičkog. Na PISA testovima naša deca imaju poražavajuće rezultate upravo zbog bubanja, reprodukovanja onoga što su nabubali, a onda zaboravljanja toga posle par dana.“
„Treba da više uče geografiju, domaćinstvo da se uvede od trećeg razreda, da fizičko bude svakog dana ili nastava u prirodi. Pre svega da se poradi na poštovanju nastavnika i vaspitača, već uvedenih pravila, primenu kazni i svi će da procvetaju u školi. Da prosvetnim radnicima budu povećane plate i da se njihov rad kontroliše od nadležnog ministarstva.“
„Ocene bih svakako izbacio (jer nisu merilo znanja, naprotiv, dokaz toj tvrdnji je da se malo tog znanja zadrži, a trebalo bi biti suprotno, znanje egzistira sve do dobitka ocene i onda ispari), te i bubanja, a bazirao se na otkrivanje sklonosti svakog pojedinca i ulagao sav napor da se to samo nadograđuje kroz puno praktičnog, da svakako bude zanimljivo, nikako suvoparno, sve ostalo je svaštarenje. Naše školstvo već odavno ne ide u korak sa vremenom, jednostavno tako je kako je. Knjige pišu ljudi opterećeni svojim titulama, knjige su kao i oni, preopširne, opterećujuće u svakom smislu nisu namenjeni mladima savremenom čoveku jer ti, koji pišu, žive u prošlim vremenima, te gotovo da ne spremaju ljude za realan praktičan život, sve je u nekom raskoraku i koheziji. Nije školstvo pre sto godina bilo kao danas i ono se menjalo, dakle prilagođavanje vremenu, tehnologiji koja se razvija velikom brzinom je prirodan proces i od toga se ne bi trebalo plašiti i svako zaostajanje u tom smislu je pogubno.“
„Iz kurikuluma izbaciti građansko i veronauku, izbaciti izborne predmete za decu (crtanje, vajanje i slikanje, digitalni svet), uklopiti informatiku u Tehniku i tehnologiju, ukinuti dva strana jezika u osnovnoj školi i vratiti stari model sa jednim stranim jezikom od 5. razreda. Dalje, unifikovati udžbenike za osnovnu školu. Komercijalizaciji nije mesto u onome što je zakonski obavezno za sve. Jedan izdavač – Zavod i tačka. Kvalitet papira i format udžbenika da budu takavi da udžbenici ne budu teški. Dalje, vratiti u punom smislu i obrazovnu i vaspitnu ulogu škole. I naravno, plate nastavnicima i učiteljima postaviti na nivo koji realno odgovara njima u jednom modernom društvu koje se bazira na obrazovanju i nauci.“
„Do 4.razreda samo učiti kroz igru, o pristojnom ponašanju, domaćinstvo i poticati ih kako da razmišljaju. Kad nauče da razmišljaju, školovanje ne bi bio teret. Izbacila bih istoriju, bar na 50 godina“
„Što više informatike, samo kompjuteri, programiranje aplikativnih softvera, tako se razvija kreativnost i logičko razmišljanje.“
„Smanjiti broj časova nekih prirodnih nauka kao sto su fizika i hemija, a povećati broj časova fizičkog, muzičkog i likovnog. I uvesti neki predmet čije gradivo bi se odnosilo na snalaženje u nekim otežanim i nesvakidašnjim životnim uslovima.“
„Veroučenje i popove izbaciti iz obrazovnog sistema jer to nije nauka nego indoktrinacija dece. Veći i obavezni fond građanskog vaspitanja i akcenat staviti na to da deca se deca uče normalnim sekularnim vrednostima, da su različitosti bogatstvo, da postoje drugačije porodice od tradicionalnih, jednakosti žena i muškaraca, da Romi ne biraju siromaštvo pa da ih izbegavaju… a ne da izlaze iz osnovne škole indoktrinirana veroučenjem“
„Versku nastavu izbaciti u potpunosti. Bonton, etiku, moral, ekologiju, socijalizaciju i društvene norme staviti da bude 50% fonda časova do 4. razreda.“
Jedan od komentara koji nam se najmanje dopao bio je ovaj: „Šta god da kažemo – to nema uticaja.“ A mi ipak zamišljamo anketu sa istim pitanjem koje bi ministarka postavila relevantnim stručnjacima, ali i ljudima koji dobar deo života provode u učionicama edukujući nam decu. Tek kada bi se njihove ideje zaista uvažile i krenulo se u radikalne promene, tek tada bismo mogli da pričamo o dignitetu – dece, prosvetnih radnika, a i nekih budućih roditelja.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
