Norveška važi za jednu od najboljih država na svetu za život, a posebno je na dobrom glasu zbog brige o deci i porodici. Jedna mama otkriva kako se u toj državi mališani u vrtićima zapravo hrane.
Kad neko pomene Norvešku, prva pomisao je standard, miran kvalitetan život, kao i sjajna podrška porodici i briga o deci. Ali jedna mama koja se s porodicom odselila u Norvešku doživela je veliko iznenađenje kada je videla šta tamo deci daju da jedu u vrtićima.
Njenu priču sa bloga afroginthefjord.com prenosimo u celosti.
Sve se vrti oko hleba
„Moje dete je imalo nešto više od godinu dana kada smo imali prvi roditeljski sastanak sa pedagoškinjom u vrtiću. Kazala je da će moje dete imati velikih poteškoća da nauči da govori. Bila sam užasnuta. Nisam ni zdravstvena radnica ni ekspertkinja za ponašanje dece, ja sam samo mama. Ona je ekspertkinja, da li je primetila nešto što sam propustila u razvoju mog deteta?
‚To je zato što on ne jede dovoljno hleba. Hleb omogućava da se razviju mišići u predelu usta, važni za učenje govora‘, rekla je. ‚Njemu je potrebna norveška ishrana da bi se razvio‘.
I muž i ja smo stranci u Norveškoj. Ja sam Francuskinja, on Rumun. Svom sinu u vrtić u kutiji šaljemo najraznovrsniju moguću hranu uključujući povrće, pirinač, meso, palentu i pasulj. Ali istina je da šaljemo malo hleba. Očigledno je sve to bilo pogrešno. Ostali smo bez reči.
Sve to me je jako naljutilo. Indijci i Kinezi i uglavnom većina Azijata jedu hleb veoma retko, a koliko ja znam, mnogi od njih govore tri jezika. Prema rečima ove navodne ekspertkinje, da li to znači da onaj ko ne konzumira norvešku ishranu (90% svetske populacije) neće uspeti da govori i da se pravilno razvija? Ima li razloga da ova žena bude toliko ponosna na norvešku ishranu za decu?
To sam probala da saznam.
Očekivala sam najbolju hranu koju ova zemlja može da ponudi
Da budemo pošteni, Norveška generalno ima dobru hranu. Njihovi sirevi su među najboljima na svetu, kao i šargarepa i krompir, riba, divlje borovnice, maline.
Nažalost, hrana koja se daje deci u vrtićima u Norveškoj je nešto drugo. Kada je moje dete krenulo u vrtić sa oko 11 meseci, očekivala sam najbolju hranu koju ova zemlja može da ponudi. Norveška je i jedna od najbogatijih zemalja na svetu, i zaštita dece, zdravlje i obrazovanje su joj glavni prioritet. Sada postoje brojne studije koje pokazuju uticaj zdrave hrane na naše fizičko i emocionalno zdravlje, pa sam pretpostavila da je hrana koju daju u vrtićima, dva do tri obroka dnevno, najbolje od najboljeg. Sveže povrće, lokalni mlečni proizvodi, bez prerađene hrane i sve kuvano domaće.
Možete zamisliti koliko sam bila šokirana kada sam otvorila frižider u vrtiću mog sina. Nije bilo sveže ribe, ni borovnica iz šume. Bilo je puno hleba i nečega u crevu, prerađevina u roze i plavom crevu. To je nažalost uobičajeno za većinu obdaništa u Norveškoj.
Namazi u crevu i supa od praha iz kesice
Gospođa koja je tamo radila rekla je da se te prerađevine zovu sir, tj. namaz od slanine, odnosno namaz od škampa. Ko je dobio ideju da pomeša škampe, so, šećer i tečni sir, stavi u crevo i da to maloj deci? Pitala sam se da li je to uopšte hrana.
„Oni dobijaju hleb dva puta dnevno, svaki dan, sa ovim raznovrsnim namazima.‘
Kada mi je videla izraz lica, rekla je ‚Ne brinite, oni takođe dobijaju topao obrok jednom nedeljno‘.
‚Super, koji je obrok ove nedelje?‘, pitala sam.
‚Ove nedelje su to palačinke, a sledeće nedelje supa od paradajza‘, odgovorila je ona.
U mom svetu palačinke su samo topla verzija hleba.
‚Domaća supa od paradajza?‘, pitala sam.
Ne naravno da ne. To je supa od prerađenog kupovnog praha. To je so, šećer i neka vrsta belog brašna sa ukusom paradajza. Mešaju ga sa toplom vodom.
Tad sam već sasvim izgubila živce.
Kakav narod daje svojoj deci ostatke iz mesne industrije, visoko prerađene, slatke i slane veštački konzervirane paste u crevima, pitaćete se. Siromašna zemlja, sa tako malo novca da ne može da priušti ni hranu za decu? Ne, postoje mnogo siromašnije zemlje koje daju prednost dobroj hrani za decu. Norveška ne.
Pa šta oni jedu?
Puno hleba.
Kobasice (najjeftinija i visoko obrađena verzija).
Puno namaza u cevima.
Kavijar (riblja jaja umešana u slatki majonez), jetrena paštetu, sir od škampa u tečnoj pasti, paradajz u tečnom obliku, tečni sir sa sitnim komadićima slanine itd.
Imaju na raspolaganju voće i povrće, obično su to banana i krastavac.
U teoriji vrtići prate smernice norveških zdravstvenih vlasti o ishrani, ali većina njih nije obavezna, već samo savetodavna. Na primer, te smernice kažu da se deci u vrtićima ne daje šećer za rođendane (deci od jedne do šest godina). Ali na svakom vrtiću je da odluči da li će imati sladoled, torte, kupovne slatkiše za rođendan svakog deteta.
A u Francuskoj, kada bebe sa šest meseci počnu da uzimaju čvrstu hranu, idemo polako, sa čistom, neprerađenom hranom, s mnogo povrća, obično kuvanog na pari. Tu su i kuvano voće, žitarice od celog zrna. Ideja je da se izbegne sve što sadrži konzervanse, aditive, šećer, so i veštačke boje. Želimo da deca razviju osećaj za ukus za pojedinačne proizvode i da dobiju raznovrsnu ishranu što je ranije moguće. To su inače i smernice za ishranu za decu norveških vlasti.
Ali za mene je misterija da u Norveškoj čak i zdravstveni centri (odgovorni za praćenje male dece od njihovog rođenja) savetuju da se deci kao prva čvrsta hrana uvode kaše industrijskih brendova, sa dodatkom veštačkih aroma, kao i sa palminim uljem. Naravno, dodaju vitamine (veštački), ali zar ih ne mogu dobiti iz povrća?
‚Ja ne bih tako rizikovao da sam na vašem mestu‘, odgovor je nekih zdravstvenih radnika u ovim centrima.
Imajte na umu da bi mnogi norveški roditelji voleli da hrana bude bolja, ali sistem je teško promeniti i oni i ne znaju za bolje – obično ni sami nisu odgajani na boljoj hrani.
I šta je mogući uzrok tome?
Novac: svaka druga pristojna hrana košta previše – nije tačno. Kuvanje neprerađene hrane može biti jeftino. Sezonsko povrće, kupus, bundeva itd. su među najjeftinijim povrćem koje se može naći u norveškim prodavnicama. Sveža riba je često u prodaji. Pasulj je takođe jeftin, čak i organski. I ne mogu da verujem da ovakva ishrana nema uticaja na zdravlje. Nekoliko međunarodnih studija pokazuje vezu između velikog unosa prerađene hrane i raznih opasnih bolesti.
Praktičnost: osoblju vrtića je lakše da namaže margarin na 25 kriški hleba po obroku nego da pravi topli obrok od nule za sve – tačno. Oni nemaju određenu osobu koja bi se posvetila kuvanju. Niti imaju raspoloživa finansijska sredstva, a često čak ni objekte (odgovarajuću kuhinju) za to.
Navika: jetrena pašteta i kavijar su toliko uvreženi u norveškoj kulturi ishrane da nijedna kritika nije dobrodošla. To je slično francuskom običaju ‚le goûter‘ da se deci, kada se vrate iz škole oko 16.30 h, daju slatki hleb i sok da zavaraju glad do prave večere, kad im roditelji dođu sa posla. Ako francuskoj porodici pokušate da kažete da je to nezdrava navika, pomisliće da ste ludi.
Moj problem ovde je to što jetrena pašteta, na primer, nije jedna stvar – tu je 21 stvar, od šećera do natrijum nitrita. Kavijarov treći sastojak je šećer, a sadrži više soli nego što bi malo dete trebalo da jede. Ali o tome je teško razgovarati sa norveškim institucijama. Uvek će reći nešto poput – sadrži omega-3 masti, što je važno. Naravno. Ali tih omega-3 masti ima i u namirnicama koji nemaju sve ostale sastojke prisutne u prerađenoj hrani.
Ja nisam jedna od onih savršenih mama koje od obroka za poneti za decu naprave umetničko delo. Ja radim, moj muž radi, i trudimo se najbolje što možemo kao i svi ostali. Kada pomislim na hranu koju svako malo dete treba da jede, mislim da je jednostavnost naš najbolji prijatelj. U Norveškoj palegg je samo nešto što namažete na hleb, tako da to može biti humus ili avokado. Hleb ne mora da bude onaj nekvalitetan iz supermarketa. Supa ne mora da bude od praha iz kesice. Mogu da napravim domaću supu od tri sastojka za 25 dece za manje od sat vremena.
A da ne pričam o velikom unosu šećera kroz bombone, sladoled, čokoladice koje se daju deci i pre prve godine u Norveškoj.
Verujem da je moguće promeniti način na koji norveške institucije razmišljaju o hrani za decu, ali za to su potrebni rad i ubedljivost. Za kraj, evo šta mi je kazala jedna Norvežanka koja je već 25 godina zaposlena u vrtiću. Rekla mi je da su u vrtiću imali kuvara kada je ona počela da radi. Sada, kaže, moraju istovremeno da pripremaju kriške hleba za 20 dece, nahrane ih i uspavaju kako bi dobile malu pauzu. Nemaju ni vremena ni kapaciteta da se bave hranom. Većina ih je ionako u školi vrlo malo naučila o ishrani.
Ali nadam se da će opštine i država ipak dati svoj doprinos da obezbede najbolju hranu na svu decu u Norveškoj. Deci treba prava hrana, a ne slatka tečna pasta od škampa.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
