Mlada doktorka Milica Marković na prvoj je liniji odbrane od koronavirusa, a dok se ona bori za živote najtežih pacijenata na Klinici za anesteziju i intenzivnu terapiju u Nišu, njena porodica proživljava pakao svoje vrste.
„Nije to ponos. Za roditelje je to skupo. Ne mogu da vam opišem to osećanje – mešaju se emocije, ponos, strah, strepnja… Kad je imala prvo dežurstvo u kovid-19 jedinici, ja nisam spavala cele noći“, priznaje nam Biljana Marković, Miličina mama.
Suze joj krenu i kad se seti šta joj je prolazilo kroz glavu i srce te noći. Ona je i podelila na društvenim mrežama fotografiju svoje ćerke nakon dežurstva – portret koji ovih dana kruži internetom, a koji na licu 29-godišnjakinje beleži utisnute tragove zaštitne opreme, umor, iscrpljenost, ali i sjaj u očima.
„Dežura se po 24 sata. Tokom tih 24 sata oni dvaput ulaze u skafanderima kod pacijenata, na po četiri sata. Ostatak vremena provode u drugim prostorijama. Posle dežurstva je tri dana slobodna. Tu je, s nama. Išla je na testiranje, dobro je. Ne izlazi, ne viđa se ni sa kim, plaši se da ne zarazi nekog“, priča nam Biljana, koja je i sama lekar, pedijatar u Domu zdravlja.
Ipak, ne može ni da zamisli s čime joj se ćerka nosi ovih dana.
„Prvo me je strah da se ne zarazi. Brinem i da ne kolabira. Drugo, muče me prizori koje ona tamo vidi, to su najteži pacijenti. Posebno je preživljavala nekog dečka koji je preminuo. Kaže: ‘Oni nas ne vide u tim skafanderima, ali njihovi pogledi…’ Neki su bez svesti. Priča mi kako pomaže ljudima, šta sve preduzima… Oni su tamo u situaciji da moraju da sami donose odluke, jer se zdravstveno stanje pacijenata menja u trenutku. To je veliki izazov, ali i velika odgovornost za tu decu“, ističe Biljana.
U svoju ćerku ima puno poverenje. S osmehom se priseća kako je Milica još kao devojčica bila izuzetno inteligentna, ambiciozna i sposobna, kako je u životu uvek samostalno donosila odluke i – uvek prave.
Pročitajte još:
„U početku su je više interesovale društvene nauke, a onda je u gimnaziji odlučila da upiše medicinu. Tu odluku je sama donela, nisam uticala na izbore svoje dece. Sećam se s kakvim se entuzijazmom spremala kako bi uspela da se upiše na budžet. Bila je dobar student, ali nije bila štreber, imala je različita interesovanja i bogat društveni život, bila je aktivna u studentskim organizacijama, išla u Norvešku na razmenu studenata… Već na stažu je pokazala interesovanje za anesteziologiju i pitala profesora Radmila Jankovića da volontira. Imala je sreću da su je primili čim je diplomirala, a posle je upisala i doktorske…“, priča nam Biljana.
Kaže da Milica, iako je nizala stipendije za usavršavanje u inostranstvu, nikad nije imala želju da spakuje kofere i ode u svet, kao mnoge njene kolege.
„Nadam se da će se posle ovoga regulisati život u državi, da neće biti potpuni kolaps. Toliko smo toga preživeli, samo nam je ovo još falilo. Deca misle mladi su, promeniće svet. Nadam se da hoće, moja generacija nije uspela“, zaključuje ova majka.
***
