Kada se dete bori sa nečim, roditelji instinktivno pokušaju da razgovorom reše problem. Ali izgleda da je nekad baš izostanak reči delotvorniji.
Kada dete preplave emocije, kod njega se pokreće odgovor na stres. U tim trenucima ono često ne može da se fokusira na ono mu roditelj govori. Stručnjaci kažu da je tada najpotrebnija vaša smirena, stabilna prisutnost – prosto da mu gestovima pokažete da ste tu.
Kelsi Mora je terapeutkinja i sertifikovana ekspertkinja za razvoj dece, koja je pružila podršku za više od 1.000 dece i tinejdžera u njihovim najtežim životnim trenucima. A kao roditelj, videla je i sama kako se kod dece mozak isključi i osećanja preuzmu situaciju.
Kako kaže, dete može da upije smirenost od odrasle osobe kojoj veruje i to je proces koji stručnjaci za razvoj deteta nazivaju koregulacija. Istraživanja pokazuju da je koregulacija jedan od najmoćnijih načina na koji deca uče da se nose sa stresom.
Zašto tišina deluje
„Kada je dete uznemireno, ono ne pokušava da se ponaša loše niti da vas ignoriše. Njegov mozak jednostavno nije u stanju da obradi objašnjenja, kompromise ili ispravke. Tada mu je zapravo potrebno da se ponovo oseća bezbedno. Vaša prisutnost vraća taj osećaj sigurnosti i dete postaje spremnije da se nosi sa problemom.“
Ako sedite blizu deteta ili ga blago dodirnete, pokazujete mu smirenost, šaljete mu poruku da nije samo i da ste tu za njega. Time potvrđujete njegova osećanja i gradite otpornost – bez ijedne izgovorene reči.
„Vremenom ti tihi gestovi puni podrške uče dete kako da upravlja emocijama i da se oporavi od stresa, čak i kada niste pored njega“, kaže ona i za sajt CNBC izdvaja pet načina da se tiho povežete sa detetom u teškom trenutku:
Sedite pored ili blizu deteta
Ako tiho sednete pored deteta ili stanete na vrata njegove sobe, bez reči, to mu šalje poruku: „Tu sam ako i kada ti zatrebam.“
„Sa decom koja kažu da žele prostor možete ispoštovati njihov zahtev, a da ipak ostanete dostupni. Sve dok znaju gde da vas pronađu, osećaće predvidljivost i sigurnost.“
Ponudite ruku i nežan dodir
Nisu sva deca spremna za dodir u teškom trenutku i to je u redu. Ali ako jesu, dodir ruke na leđima, držanje za ruku ili čak samo pružanje dlana ka detetu može uneti smirenost i osećaj povezanosti.
„Neka dete odluči da li želi da prihvati vašu ruku. Ponekad je dovoljno samo znati da je ona tu. Poštovanje detetovih granica pokazuje mu da ćete njegove potrebe uvažiti na njegov način, što mu olakšava da vam se obrati kada bude spremno.“
Dišite zajedno
Umesto da svom detetu kažete „smiri se“ ili „udahni duboko“, pokažite mu. Sami lagano, ali primetno i čujno udahnite i izdahnite. Deca često nesvesno počnu da prate vaš ritam.
„Niko ne reaguje dobro kada mu se naredi da se smiri, ali uz prisutnu smirenost njihovo telo lakše uđe u stanje koje im je potrebno.“
Ponudite mu omiljenu igračku ili predmet
Deca obično imaju predmete koji im pomažu da se osećaju sigurno. Ako detetu nežno ponudite omiljenu igračku ili je jednostavno stavite pored njega, dobiće izbor da ga uzme kada bude spremno.
„Osim plišanih igračaka, možete tokom mirnih trenutaka uvesti jednostavne alate za suočavanje, poput antistres loptica (za stiskanje i igru prstima). Tako će u stresnim situacijama već znati kako da ga koristi i zašto mu pomažu.“
Uključite se u paralelnu igru
Kada reči postanu preteške ili nedostupne, tiha igra ili zajednička aktivnost mogu premostiti jaz.
„Probajte da crtate, bojite ili gradite kockicama pored deteta. Možete koristiti i plišane igračke ili figurice da kroz igru indirektno prikažete situaciju. Kod starije dece i tinejdžera to može biti slaganje slagalice, čitanje naglas ili zajedničko gledanje serije ili igranje video-igre. Zajedničke aktivnosti stvaraju povezanost bez pritiska i mogu učiniti da i zajedničko vreme bez reči postane smisleno.“
Na kraju, vaše dete se posle kritičnog trenutka vrlo verovatno neće sećati šta ste tačno tad rekli, ali će se sećati da ste učinili da se oseća sigurno i da ste ga podržali.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
