U amanet nam je ostavio pregršt saveta o deci i roditeljstvu, a sam je vodio najtežu bitku.
Profesor Vladeta Jerotić bio je čuveni srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU, a narodu sa ovih prostora ostavio je u nasledstvo mnogo poučnih misli i smernica. Njegove reči danas se citiraju u mnogim oblastima – od braka do religije i sociokulturnih fenomena. Najznačajniji su nam saveti oni koje nam je ostavio kada je reč o vaspitanju dece.
A profesor Jerotić dece imao niije, i to je bila tuga koju je nosio.
Profesor je imao suprugu, koja je umrla petnaestak godina pre njega. Nastavio je da živi sam, okružen knjigama i prijateljima koji su ga obilazili.
Svojevremeno je istakao da je njegova najveća sreća što je uspeo da prevaziđe svoju najveću tugu – prihvativši činjenicu da nema decu.
O tome kakav je čovek bio, najbolje govore njegova dela, mudre misli koje nam je ostavio u knjigama i televizijskim gostovanjima.
Smiren i skroman, zračio je hrišćanskom mišlju i u pravom smislu osećao empatiju za čoveka koji je u nevolji i kome treba pomoći, govorio je svojevremeno novinar Aleksandar Gajšek, autor emisjie „Agape“, u kojoj je s profesorom pričao o svim važnim životnim i duhovnim temama.
„Privatno je vodio najskromniji mogući život. On o tome nije pričao. Dinara nije uzeo od svojih prodatih knjiga, rekao je da sve to ide zadužbini Vladete Jerotića. A ako nije prodao milion knjiga, nije nijednu. Ni tribine ni nastupe nije naplaćivao. Živeo je praktično od svoje penzije i sve druge dodatne prihode je delio i pomagao drugima“, izjavio je za Blic Gajšek.
Zanimljive detalje svog života Jerotić je otkrio u svojoj autobiografiji:
„Rođen sam u Beogradu, u činovničkoj porodici, avgusta 1924. godine. ‘Jedinac u majke!‘ Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zašto nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve ređa, pa mi se, na kraju, činilo da je baš dobro što sam jedinac jer sam uživao u narcističkim prednostima jedinca.“
Dalje piše da je već za vreme gimnazijskog školovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, prilične nedostatke i pukotine karaktera samo jednog deteta u porodici.
„I danas smatram da je jedan deo senke u mojoj ličnosti (kako je Jung nazvao ‘palog brata‘ u nama, odnosno inferiorni deo ličnosti) – samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe. Otud sam preporučivao većini mojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto je porodična dinamika u takvim porodicama mnogo prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.“
O tome koliko je voleo druge ljude – iako nije imao brata ni sestru govori priča o razloga da upiše medicinu i postane neuropsihijatar.
Posle jedne ozbiljnije povrede oka i prvog ozbiljnog zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmološkinju, koja ga je lečila i izlečila, odlučio je da studira medicinu, a kada se jedan njegov dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto je rešio da se upiše na medicinu radi psihijatrije.
„Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da ću razrešiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim shizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija.“
Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951, specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957, a od 1958. do 1961. boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Njegova predavanja bila su uvek prepuna, slušali su ih studenti sa svih fakulteta BU.
Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka.
U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri „paralelno i neprekidno aktivna” sloja, koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta. Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu.
Preminuo je u 94. godini, 4. septembra 2018. u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Deo Dalmatinske ulice u Beogradu, od Takovske do Džordža Vašingtona, nazvan je 2021. godine po Vladeti Jerotiću.
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
