Deca moraju da koriste tablete, nastavnici obavezni da budu u školi od 8 do 15 časova,
Kao profesorka engleskog jezika i književnosti Bojana Arsić Mitrović radila je punih 11 godina u Prvoj beogradskoj gimnaziji, od 2006. do 2017. Poslednjih godinu dana radi u Ontariju, kao nastavnica engleskog kao maternjeg i engleskog kao drugog jezika.
Ona je za portal Zelena učionica ispričala kako izgleda tamo biti nastavnik, a kako učenik.
Njenu priču prenosimo u celosti.
1. SISTEM
U okviru jedne provincije, recimo Ontarija, postoji mnogo školskih uprava. One su podeljene prema opštinama ili oblastima, recimo Halton District School Board, Peel District School Board, Hamilton-Wentworth School Board itd. Svaka ta školska uprava obuhvata sve škole na svojoj teritoriji, što znači po nekoliko desetina škola, što osnovnih, što srednjih. Svaka školska uprava funkcioniše kao jedna firma, ima svoju upravu, direktore, HR službu itd. Takođe, svaka uprava ima elektronski sistem doveden do savršenstva, i to je prvo što naučite kada počnete da radite. SVE je u digitalnoj formi. Dobijete svoju email adresu, svoj nalog, i karticu sa slikom i imenom, koju, dok radite, uvek nosite oko vrata. Na toj platformi, koja se zove isto kao i „board“ za koji radite, nalazi se sve: platforme za učenike, online učionice, prostor za ocenjivanje, prostor za deljenje materijala, kursevi, materijali, programi, obaveštenja, svi kontakti sve dece u sistemu, svi kontakti svih roditelja, svi kontakti svih nastavnika i ostalih ljudi zaposlenih u sistemu, kao i podaci o vašem radu, stažu, platama, odsustvima itd. Svi komuniciramo jedni sa drugima preko sistemskog imejla. Zato je prva stvar koju svaki novi nastavnik prođe obuka o radu ovog sistema, jer je sve uredno složeno i spakovano, ali ponekad nije lako snaći se, kada vidite koliko toga ima.
Ovo je jedan od razloga zašto deca, počev od viših razreda osnovne škole, moraju da koriste tablete u školi. Njima je sav materijal tamo, u prostoru zvanom The Hub. Tamo su im lekcije, zadaci, vežbe, tekstovi, a nastavnik na čas donosi samo ono što smatra da je zgodnije za zajedničku obradu. Sve ostalo se radi u digitalnoj formi. To ne znači da deca ne pišu na času uopšte, naprotiv. Svi testovi se rade na času, eseji se pišu na času, neka deca čak hvataju beleške u svesku, mada je to retkost, a ima i onih koji beleže direktno u tablet. Svaki tablet se dobija od škole, zajedno sa punjačem, i vraća se na kraju godine. Osnovci svoje tablete ne nose kući, već ih koriste samo tokom časova, za razliku od srednjoškolaca, koji svoje nose sa sobom. Sa tih tableta ne može da se surfuje po interentu, osim po dozvoljenim sajtovima, te je svrha ovog tableta isključivo edukativna. TikTok kao društvena mreža je od nedavno potpuno zabranjen u svim školama. Ne dozvoljava se korišćenje ove društvene mreže čak ni sa ličnih mobilnih telefona, ukoliko se koristi školski wi-fi. Obaveštenja o ovim i sličnim izmenama, kao i sve druge vrste obaveštenja stižu svakoga dana svima (nastavnicima, roditeljima, učenicima) na školski imejl. Obaveštenja vezana za konkretnu školu daju se ujutru, nakon slušanja himne, sa razglasa, tako da nema čitanja obaveštenja od učionice do učonice. Svaka učionica ima svoj interfon i povezana je sa glavnom kancelarijom, tako da, ako recimo dete hoće ranije da izađe sa časa, vi pozovete „main office“ i obavestite ih o tome pre nego što dete izađe, a onda oni potvrde da li je roditelj u međuvremenu zvao i da li imate dozvolu da ga pustite ili ne.
2. UZRAST DECE PRI POLASKU U ŠKOLU I DNEVNA RUTINA U NIŽIM RAZREDIMA
Ovde se sa školom počinje sa navršene četiri godine života. Do tada se može ići u vrtić, ali sa navršene četiri godine obavezan je upis u školu. Vrtić se plaća, dok je škola besplatna, osim ako ne morate da plaćate produženi boravak, koji vam omogućava vrtić, ne škola. Obično u okviru školske zgrade postoji i jedan vrtić, koji je odvojena firma, ali iznajmljuje prostor od škole i omogućava da mlađa braća i sestre budu u istoj zgradi, kao i da školska deca imaju produženi boravak.
Prve dve godine škole se zovu Junior Kindergarten (JK) i Senior Kindergarten (SK) i podsećaju na vrtić, s tim što se nastava odvija u školskoj zgradi, deca imaju svoju učionicu, deo sa klupama gde sede, i deo sa igračkama i raznim edukativnim pomagalima, kao i prostor gde se nalazi veliki tepih na kome se igraju, odmaraju između časova, a neretko i odspavaju tokom vremena namenjenog za odmor. Imaju obavezno dve učiteljice, uz asistetkinje za decu sa posebnim potrebama (svako dete sa posebnim potrebama ima svog asistenta, koji ga prati tokom čitavog dana). Broj dece je obično 15-20 po grupi, negde malo više (do 25). Časovi traju po sat i 15 minuta, a od predmeta imaju muzičko, fizičko, likovno, rad sa slovima i čitanje, rad sa novčićima (sabiranje i oduzimanje), uz obavezno vreme provedeno u biblioteci, sa bibliotekarom, koji im izdaje na svakih par dana novu knjižicu za čitanje, a nakon svakih 20 pročitanih knjiga, dobiju po neku malu igračku na poklon. Sve se radi kroz igu i prave se pauze za slobodnu igru nakon svakog radnog perioda. Svakoga dana obavezan je izlazak u dvorište, osim ako nije veliko nevreme. Sva deca u svojoj učionici imaju svoju opremu za sneg i kišu, rezervne kape, šalove i rukavice, kao i rezervnu odeću i patofne za učionicu. Broj časova je isti kao za ostale razrede, obično 4 časa dnevno, sa jednom dužom pauzom za ručak (obično sat vremena). Škola počinje oko 8:30 (negde 8:40) ujutru i završava se u 3:00 (negde 3:15) popodne. (Ovo važi za sve, od JK do kraja srednje škole. Ne postoje dve smene, već je svima radno vreme od osam do 15h.).
Tokom ove dve godine, od dece se očekuje da nauče da drže olovku, da nauče na napišu svoje ime i prezime, da znaju sva slova i čitaju jednostavne reči. Takođe se zahteva pre polaska u školu da znaju sami da se obuku i svuku, kao i da odu do toaleta. O svemu tome dobijete pamflet mesecima unapred, pa možete da se pripremite.
Ručak se nosi od kuće (svako dete nosi svoj „lunch box“ sa hranom koju mu roditelji spreme), a škola obično dodatno deli po jabuku ili voćni jogurt/sos od jabuke. Zabranjeno je unositi bilo šta što sadrži kikiriki, zbog sveprisutne alergiju na isti. To piše na vratima svake učionice, a često i na ulazu u samu školu.
Na kraju tromesečja, polugodišta i školske godine, sva deca dobiju „report card“, sa opisanim dotadašnjim uspehom (pandan našoj školskoj knjižici). Ovaj sistem važi takođe od JK do kraja srednje škole. „Report card“ nije knjižica, već jedna koverta, na kojoj se nalaze podaci o školi, detetu i vama, i unutar koje se šalje papir na kome su detaljno opisane sposobnosti i postignuća vašeg deteta na kraju tog nastavnog perioda (mid-term/tromesečje, first semester/prvo polugodište, second mid-term, end of school year). Kada pogledate izveštaj o radu deteta, potpišete kovertu i vratite je učitelju, a sam papir možete da zadržite i čuvate, da biste pratili detetov napredak.
Kada se krene u prvi razred, dakle sa šest godina, deca su već naviknuta na kolektiv, znaju da poštuju autoritet učiteljice, osećaju se komforno jedni sa drugima, naviknuti su na dnevni raspored i nošenje ručka, poznata im je rutina za odlazak u toalet, pranje ruku pre i posle, oblačenje i obuvanje, i sve ostalo što je potrebno da bi se normalno funkcionisalo tokom jednog školskog dana. Premeštaju se u učionicu za prvi razed i tu ostaju do kraja školske godine. Sada imaju jednu učiteljicu/učitelja, plus asistente za decu sa posebnim potrebama. Broj đaka je od 15 do 20 i sada je učionica koncipirana tako da njen veći deo čine klupe, iako prostor za igranje i dalje postoji, i obično je na sredini prostorije okružen klupama poređanim u stilu potkovice. Deca ne sede u parovima, već pojedinačno, ili u grupama od po četvoro. Uče se da sede pravilno, da pišu, da računaju, dakle, imaju nekoliko osnovnih predmeta na kojima se radi (engleski jezik, matematika, fizičko, umetnost –obuhvata i likovno i muzičko), a kasnije, u višim razredima taj broj predmeta se postepeno dodaje, pa obuhvata i Science (fizika, hemija i biologija), zatim istoriju, geografiju, tehničko itd. Sve do kraja osnovne škole deca imaju svoju učionicu, a nastavnici su ti koji se šetaju od učionice do učionice, dok je u srednjoj školi obrnuto.
3. DEŽURSTVA
Dežurstva u osnovnoj školi su apsolutno obavezna i svaki učitelj ima svoj raspored, pa uz regularnu nastavu, ima obavezu i da patrolira školom i hodnicima sa sve drečavim prslukom na sebi i pištaljkom u džepu, a prema utvrđenom rasporedu. Svako ima svoj prsluk i pištaljku, i ako nije zadužen za hodnik, onda je zudužen za dvorište tokom odmora, ili za period ručka u nižim razredima (da im pomogne da otvore sokiće i kesice i reguliše disciplinu), kao i za dočekivanje i ispraćanje dece koja u školu dolaze školskim autobusom. Učitelj ne sme da ode kući sve dok poslednje dete iz njegovog razreda ne bude bezbedno smešteno u školski autobus, ili dok se ne uveri da je po njega došao roditelj ili staratelj, i to samo onaj koji je naveden pod tom kategorijom prilikom upisa deteta u školu. Dakle, ne može da se pojavi baka ili deka i pokupi dete, ako nije unapred prijavljena kao osoba koja ima roditeljsku dozvolu za to.
4. NAČIN RADA I NASTAVA U OSNOVNOJ ŠKOLI
(Primary school – JK, SK, Grades 1-8)
Način rada u osnovnoj školi je u smislu dnevne rutine i predmeta sličan onom u Srbiji, s tim što ovde deca ne nose materijal, sveske i olovke od kuće, već sve to imaju u školi. Ranac im služi da nose ručak i eventualno rezervnu odeću, vodu, neke lične predmete. U školi imaju olovke, gumice, bojice, sveske (svako svoju, drže ih u posebnim fiokama ili ispod klupe, i obično izgledaju kao naše vežbanke za pismene zadatke), svako svoj tablet, koji se dobija na početku godine, koristi na času (ne nosi se kući) i vraća kada se školska godina završi. Udžbenici se ne koriste skoro uopšte, već se sav materijal deli na pojedinačnim papirima (worksheets) i kada se data tema obradi, stavlja se u detetov portfolio, ili se predaje nastavniku da ga pregleda i oceni. To važi za većinu predmeta. Udžbenici postoje u nekim učionicama, obično za fiziku i hemiju, ali njima se uglavnom koriste nastavnici kada žele nečega da se podsete, a ne đaci. Đacima se prezentuju samo određeni delovi, tj. pojedinačne lekcije sa vežbama, ali se onde obrađuju veoma detaljno. Ide se u dubinu, ne u širinu, i to je osnovna razlika između načina obrazovanja ovde i onog u Srbiji. U srpskom sistemu od detata se očekuje da pročita 10 knjiga za lektiru, zna da kaže o svakoj po nešto, ali pitanje je da li će na kraju znati i jednu da analizira do detalja. Ovde se odabere jedna knjiga i ona se obrađuje na sve moguće načine mesec dana i duže, tako da dete na osnovu tog jednog primera bude u stanju da takvu detaljnu analizu primeni i na svaku drugu pročitanu knjigu u životu. Jer je naučilo KAKO. Slično važi i za druge predmete. Svaki problem se sagledava sa svih strana, a cilj obrazovanje je osposobljavanje pojedinca da reši konkretan problem, a ne učenje velikog broja informacija koje neće znati da primeni kada zatreba. Obimno gradivo ne postoji, već se sve dozira na manje delove i ne prelazi se dalje dok se određeni deo detaljno ne obradi i dok se ne uradi test/projekat/prezentacija i slično, čime dete pokazuje da je određeni deo gradiva savladalo. Ne postoji situacija u kojoj bi učitelj ili nastavnik tražio nešto što nije predavao ili dao nenajavljen test. Sve se unapred najavljuje i za svaki test se tačno zna šta će na njemu biti i šta je potrebno spremiti, kao i kako će izgledati ocenjivanje.
BONUS VIDEO: Podcast Mamazjanija sa Hristonom Popović i Nikolinom Milosavljević – Da li je mama kriva za sve?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
