"Vreme ne utiče na svakodnevni život u ovoj zemlji. Moj sin ponekad komentariše: Mama, danas vreme nije tako loše – drveće se ne pomera!"
Meri Frances Dejvidson živi sa ćerkom i sinom u Rejkjaviku, gde radi u programu za obuku pri Ujedinjenim nacijama. Ona je podelila svoja iskustva o nevaljalim vilenjacima, plivačkim časovima za novorođenčad i jedinstvenim prednostima Islanda za samohrane majke na sajtu CupofJo.
„Preselila sam se 2006. godine iz Sijetla na Island da završim master studije iz zaštite životne sredine na Univerzitetu na Islandu. U međuvremenu, udala sam se za Islanđanina i dobili smo dvoje dece. Iako smo sada razvedeni, ovde sam pronašla svoj dom i planiram da ostanem. Živimo u udobnom stanu u prizemlju u Rejkjaviku, na samo 15 minuta peške od mora, gde svež, slan vazduh daje osećaj slobode“, počinje ona svoju priču.
Divlji pejzaži
„Island je zemlja surovih kontrasta i divlje lepote. Samo pola sata vožnje iz Rejkjavika vodi vas među polja lave, vodopade, fjordove i glečere. Iako zadivljuje, priroda ovde može biti nemilosrdna. Kada je vetrovito, osećate kako vam hladnoća „seče“ obraze. Ipak, Islanđani su čvrsto odlučili da vreme ne utiče na svakodnevni život. Moj sin ponekad komentariše: „Mama, danas vreme nije tako loše – drveće se ne pomera!“ Takav pozitivan stav prema vremenskim prilikama usvojila sam i sama“, navodi ona.
Zemlja vatre i leda
„Život u Rejkjaviku ima šarm malog sela. Često ćete sresti poznate ličnosti u redovima prodavnica. Jednom sam delila bazen sa Bjork, dok je predsednik zemlje dostupan u telefonskom imeniku. Kad je učitelj mog sina organizovao zadatak gde svako dete poseti kuću svog školskog druga, bez problema su svi podelili mape i svoje adrese, tako da sada moj sin često pokazuje na neku kuću i ponosno kaže: „To je Solejina kuća! – ona je inače poznata pevačica“, priča Meri.
Žene ne menjaju prezime
„Moja deca nose tipična islandska prezimena – ćerka Elsa Marija Kolbeinsdotir znači „Kolbeinova ćerka“, dok sin Finur Atli Kolbeinsson znači „Kolbeinov sin“. Prezimena se izvode iz imena oca, a prilikom venčanja žene zadržavaju svoje prezime jer se ovde svi oslovljavaju po imenu. Naša ćerka oslovljava svoju učiteljicu sa Margaret.“
O samohranom roditeljstvu
„Ja sam se razvela od oca svoje dece, koji je Islanđanin. Stavovi o braku i razvodu na Islandu deluju sasvim drugačije nego u Americi – ovde nema stigme niti tabua u vezi s time što sam samohrana majka. Američki narativ kao da insistira na tome da je krajnji cilj svakog pojedinca brak i deca, a da razvod negativno utiče na decu. Sve te misli su mi prolazile kroz glavu dok sam pokušavala da odlučim da li je razvod prava odluka ili uopšte moguća opcija – dugo mi je trebalo da dođem do odgovora. Ali kada sam ljudima na Islandu rekla da se razvodimo, često bih čula: „Žao mi je što to čujem, ali dešava se“. Niko nije postavljao pitanja poput „Šta se dogodilo“. Nikome nisu bili potrebni detalji ili analiza. Bila sam nervozna zbog potencijalne osude, ali nje nije bilo“, navodi ona.
O braku
„Na Islandu ljudi retko stupaju u brak. Iako smo se venčali dok sam bila trudna s prvim detetom, uobičajeno je da parovi godinama izlaze, zatim dobiju dete, možda počnu da žive zajedno, i tek kasnije, možda, odluče da se venčaju. Od svih parova koje poznajem, mogu da se setim možda jednog ili dva koja su se venčala pre nego što su dobili dete. [Istraživanja pokazuju da 67% dece na Islandu dolazi na svet van braka.]
O opuštenom roditeljstvu
„Islanđani visoko cene slobodu u detinjstvu, što podrazumeva i da nema stalnog nadzora odraslih. Deca se često igraju napolju bez prisustva roditelja, a za decu mlađu od 12 godina postoji policijski čas u 22 sata, koji uglavnom sprovode sami roditelji, a ne policija. Nikada ovde nisam čula razgovore o „opasnostima od stranaca,” a stopa kriminala je veoma niska. Moj dečko ima sinove od sedam i osam godina. Oni odlaze sami da se igraju, voze bicikle i na fudbalsko igralište. Kada ga pitam: „Da li znaš gde su dečaci?” On samo kaže: „Ne, napolju su.” Sve više se prilagođavam ovom islandskom načinu roditeljstva, ali i dalje stalno brinem za svoju decu. Moja šestogodišnja ćerka će ove jeseni sama ići u školu, ali moja deca ne ostaju napolju kasno bez mene“, priča Meri.
O svetlim letnjim noćima
„Tokom leta, sunce nikad zapravo ne zalazi. Oko ponoći izgleda kao da će se spustiti, ali onda samo klizi po horizontu nekoliko sati i opet se vraća, pa se cela noć oseća kao sumrak. Ta letnja energija zaista osvežava – svi ostaju napolju daleko posle uobičajenog vremena za spavanje. Potrebne su vam zavese koje potpuno zamračuju prostoriju kako biste deci omogućili san. Ljudi se snalaze na različite načine: ja sam koristila karton, a imam prijatelja koji koristi velike peškire. Svakog leta, moj omiljeni trenutak je gledanje jarko narandžastog „zalaska” oko ponoći, dok su deca sklupčana u mom krilu“, opisuje ona.
O mračnim zimama
Već u oktobru i novembru oseća se prisustvo mraka, a period od novembra do februara je najtamniji. U najhladnijem delu zime sunce izlazi tek oko 10:30 ujutro i zalazi već oko 15:30, ali nikad nije zaista svetlo jer sunce ne dospeva visoko na nebu. To stvara posebnu lepotu — takva svetlost pravi duge senke i unosi misterioznu, eterealnu atmosferu — ali ume biti teško. Mnogi ljudi osećaju zimski umor. Snalazimo se tako što pečemo kolače, palimo sveće i provodimo prijatno vreme kod kuće. Moja deca vole klizanje i sankanje na brdu pored naše kuće. Takođe, mnogi uzimaju ulje jetre bakalara, koje je bogato vitaminom D i navodno pomaže za raspoloženje“, podvlači Meri.
O božićnim tradicijama
„Islanđani ozbiljno slave Božić! Tokom praznika, decu posećuje 13 nestašnih vilenjaka. Svaki vilenjak ima ime po vragoliji koju pravi, kao što su „Onaj što lupa vratima“ ili „Onaj što krade kobasice.” Nekada su samo pravili nestašluke, ali danas ostavljaju i male poklone u dečjim cipelama. (Prema jednom istraživanju iz 1998. godine, 54,4% Islanđana veruje u postojanje vilenjaka.) Sumnjam da odrasli zaista veruju u njih, ali opet, niko to neće reći naglas jer ne žele da ih naljute“, akcentuje ona.
O plivanju
„Gotovo svaki grad na Islandu ima geotermalni otvoreni bazen koji je otvoren tokom cele godine. Posle škole ili vikendom ujutro, idemo peške do bazena da plivamo i opustimo se u hidromasažnoj kadi, bez obzira na vreme. U svlačionicama su visoke stolice za bebe, u kojima one mogu da sede dok se roditelji tuširaju ili oblače, a svaki bazen ima vodene igračke i igre za decu. Najuzbudljivija i najviše „islandska” stvar je plivanje tokom mećave. Geotermalna toplota čini plivanje prijatnim, čak i ako je mračno, vetrovito i snežno — samo treba brzo pretrčati od bazena do hidromasažne kade“, priča Meri, pa dodaje:
„Roditelji vode bebe na prve časove plivanja kada napune tri meseca. Nije reč o učenju plivanja, već o navikavanju na ritual odlaska u bazen. Naša deca su išla tri puta nedeljno u bazen namenjen samo bebama. Uče da zarone bez disanja, vežbajući refleks s kojim se sve bebe rađaju. Praktikuje se tako što brojite do tri, dunete im u lice, pa ih potopite ispod vode. Instruktor koji ih podučava radi to već 25 godina“.
O sladoledu
„Uprkos niskim temperaturama, Islanđani su uvek spremni da pojedu sladoled, a moja deca takođe. Skoro uvek je red ispred sladoledžinice — čak i tokom mećave. Donedavno su bile dostupne samo dve vrste sladoleda u našem lokalnom dućanu: jedan je bio „stari” — vanila sa mlekom, dok je drugi bio „novi” — vanila sa pavlakom. Ove godine su uveli razne ukuse — čokoladu, pistać, sladić — i ljudi su oduševljeni“, navodi ona.
O islandskoj večeri
„Ako sam umorna nakon dugog radnog dana, deca će rado jesti jetrenu ili krvnu kobasicu sa ovsenom kašom — to je jednostavno islandsko jelo. Druga omiljena užina je sušena riba, koja se odlično slaže sa puterom. Nešto manje privlačna jela su ona koja se jedu u sezoni posle Božića, u čast teških vremena kroz koja su Islanđani prošli, poput ukiseljenog mesa — ovnovih testisa i kitovog sala, zatim kuvane ovčije glave i fermentisanog morskog psa. Ima i dosta alkohola, što pretpostavljam pomaže da hrana bude ukusnija“, priča Meri.
O ženskim prijateljstvima
„Jedna stvar koja me iznenadila tokom postdiplomskih studija bili su trudnički stomaci i kolica koja sam videla u menzi univerziteta. Uvek sam mislila da je trudnoća „smrtna presuda” u akademskom svetu. Kako završiti studije s bebom? Kako ćeš priuštiti život? Kada ćeš pisati tezu ako moraš da brineš o bebi? Na Islandu to nije problem. Posebno sam to osetila kada je jedna žena iz mog programa tokom praznika rodila i dolazila na čas sa svojim novorođenčetom. Dojila ga je kad bi plakao. Univerzitet ima vrtić za bebe, a kasnije postoji i državna predškolska ustanova. Nikada nisam imala osećaj da moram da biram između profesionalnog života i podizanja dece — čak ni kao samohrana majka. Islandsko društvo je u suštini prilagođeno deci i porodicama, pa se osećam kao da je ovo jedno od najboljih mesta na svetu za zaposlenu majku. Obožavam što živim ovde“, zaključuje ona.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
