Mnogi roditelji se često preispituju da li su previše blagi ili strogi. Vaspitanje i disciplina jesu važni, ali kako napraviti balans?
Ograničenja, pravila i restrikcije su dobre, ali mogu biti i iscrpljujuće i zbunjujuće za decu. Deca, vrlo verovatno, neće tražiti svaku priliku da pobegnu od kuće ako ste previše strogi, ali ipak postoje negativne posledice u ponašanju koje možete očekivati. U razgovoru sa psihološkinjom i psihoterapeutkinjom Radmilom Grujičić saznajemo kako napraviti distinkciju između zdrave i potrebne strogoće i one koja je vrlo kontraproduktivna.
Ona kaže da je za dete važno da postoje pravila, kao i da je u vaspitanju vrlo važno da postoje nagrade, ali i kazne.
„Sa strane roditelja karakterističan je osećaj ljutnje i da nisu ispoštovani od strane deteta, kao i mišljenje da je dete nediciplinovano i nevaspitano. Roditelj se preispituje.”
Odrasli se stavljaju u situaciju da od deteta ‘zahtevaju’ nešto, a to čine tako što šalju ‘naredbe’. Dešava se da se ono uslovljava sa ‘Ako uradiš ovo, onda si dobar’, te ako ne ispuni očekivanja i zadatke, roditelj postavlja sebi pitanja poput ‘Gde ja toliko grešim’ i ‘Sve im dajem, a oni mi ovako uzvraćaju’, što na kraju rezultira nezadovoljstvom na obe strane.
Ukoliko su mama ili tata stava ‘disciplina mora da postoji’ i ‘zna se neki red’, to vrlo često guši odnos nametanjem nekog ultimativnog ‘reda’ koji mora da se poštuje. Rečenice poput ‘tako je, jer ja tako kažem’ kod dece mogu da izazovu kontraefekat, te se tako ne podstiče razvoj motivacije i želje za ispunjenjem ciljeva ili poštovanjem pravila. Kod njih to razvija frustraciju jer ne razumeju zašto zaista mora nečega da se pridržavaju, a autoritet roditelja sam po sebi nekada nije dovoljan”, kaže Grujičić.
Šta to u detetu budi?
Iz pozicije deteta sa zahtevnim roditeljem – ono se oseća pod pritiskom, takođe neispoštovano i kao da sve što uradi nije dovoljno dobro. Negativna osećanja bude i konstatne zamerke roditelja, kao i nedostatak pohvala i komplimenata.
Samim tim ono oseća obavezu da ispunjava zahteve roditelja, kao i obavezu za konstantnim dokazivanjem umesto da mu se razvija želja, ambicija i potreba – sve to čini svojevoljno.
Tako, ukoliko je pritisnuto od strane roditelja, najčešće razvija otpor. Usled kog roditelj oseća bes i razočaranje, i ulazi se u začarani krug u kom nešto očigledno ne funkcioniše. Odnos između roditelja i dece i te kako trpi.
„Oni se udaljavaju, svako se iz svog ugla oseća povređeno i potrebe obe strane nisu ispoštovane”, kaže Radmila Grujičić.
Znak da nešto treba menjati je kada otpor deteta postane vrlo primetan, te da ‘ne može više od toga’ i kada očigledno nema pomaka na bolje.
Kako uspostaviti ravnotežu?
Psihološkinja nam naglašava da postoje dve vrlo bitne stavke za skladan, a opet disciplinovan život.
„Dva kriterijuma su vrlo značajna kada je uspostavljanje pravila u pitanju. Prvi je da zahtev roditelja bude realan i u skladu sa kapacitetom deteta. I drugi je da dete samo bude saglasno sa ciljem koji se postavlja pred njega, tako da razume i prihvati da je to i njegov cilj, a ne samo želja roditelja.”
Dešava se i da roditelji svoje ambicije žele da ispune kroz mališane, te prema rečima psihološkinje, ukoliko uhvatite sebe da govorite reči ‘moraš da ideš (na trening na primer) ne brini, dopašće ti se vremenom’ nešto ne radite kako treba. Bilo kakvo forsiranje tog tipa nije preporučljivo”, zaključuje ona.
Možemo zaključiti da je kompromis ključ uspeha. Uzajamno razumevanje i dogovor idu mnogo dalje od nametanja i zahtevanja. Cilj je kreiranje prostora da dete može slobodno i otvoreno da izrazi svoje emocije, te ćete sigurno dobiti poštovanje zauzvrat. A, svako kada ostane sa samim sobom može da se zapita da li od svoje dece želi poštovanje ili strahopoštovanje, te da se prema njima odnosi u skladu sa tim.
***
Bonus video: Šajlo Džoli Pit – Ćerka Anđeline Džoli je najslobodnije dete Holivuda
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
