Ili sam bar bila.
Pre nekoliko dana na Fejsbuku su mi iskočila sećanja – fotografija na kojoj moji blizanci, sada tinejdžeri, sede kraj mene dok im ja čitam neku lekciju iz Sveta oko nas.
Ja im čitam i ne vidim, ne osećam i ne čujem da oni spavaju – jedan na jednom, drugi na drugom ramenu.
Tako smo završavali svaki svakcijati dan. Bilo je pitanje samo ko će pre zadremati. Oni posle škole ili ja posle dana koji traje dva-tri dana. Sećam se tog umora. I kada se setim, i sad mogu da zaspim, odmah.
Sad više ne smem da ih fotografišem, više nisam uopšte aktivna na pomenutoj društvenoj mreži i fizički mi je sve lakše da budem jedini roditelj dvojici dečaka. Zapravo, s godinama se smanjivalo fizičko cimanje, ali raste strepnja – kako će se oni snaći u ovom neuređenom društvu i potpuno poludelom svetu. (Ne računam jedno lomljenje noge, šest meseci gipsa, nošenje na četvrti bez lifta, odvođenje na kontrole, pa na rehabilitaciju…)
Kad se setim šta sam sve uspevala da izvedem od jaslica i vrtića do kraja osnovne škole – zapitam se da li sam to stvarno bila ja i kako sam to sve izvela. Sama. Uz povremenu pomoć porodice, prijatelja, kolega – i bez ikakve pomoći svog bivšeg supruga.
A moji sinovi K i R, posebno K, oduvek su ustajali u cik zore – s prvim gradskim petlovima. Pa spremanje za vrtić, kasnije za školu, onda prvi doručak, oblačenje… pa trčanje do vrtića da stignu do drugog doručka. Zimi smo išli taksijem – nije nam bilo baš blizu, na proleće sam ih kolicima vozila u drugi kvart, do ulice u kojoj smo živeli pre nego što smo se njihov otac i ja razveli.
Tim istim blizanačkim kolicima, koja su se na kraju rašrafila, slomila i raspala, vozila sam ih dugo pošto su prohodali – tako sam imala kontrolu nad njihovim živahnim kretanjem. Sećam se da nas je jednom jedan kolega sreo u Tašmajdanskom parku, ja ih pustim da se igraju, jedan ode do Crkve Svetog Marka, a drugi ka „Šansi“. Jedva smo ih nahvatali, kaže on – teže od malog fudbala. Zato su mi kolica bila spas.
Sećam se i da je jedna moja koleginica novinarka htela da snimi dokumentarac o tome kako blizanačka kolica ne mogu da prođu trotoarom od parkiranih automobila.
Tada smo imali rutinu: odvezem ih ujutru kolicima u vrtić, pa peške idem na posao, to je bila fina ruta – a ja sam imala finu liniju.
Tim istim kolicima vozila sam ih i do Tiršove kad se razbole. Jednom smo se tamo zadržali celog prepodneva – to je mesto koje svakog roditelja umori čim mu se približi – jedan je imao 41, drugi je u međuvremenu dobio 40, vratili smo se kući baš pred ručak. Ubacim u šerpu meso, krompir, šargarepu, uključim – i sve troje zaspimo. Probudili su me komšinica koja zvoni i dim iz kuhinje. Sva sreća na vreme. Samohrani roditelji su umorni ljudi. I pitanje je kada će ih umor savladati.
Onda je počela osnovna. Sećam se kako me je učiteljica cimala da dođem u školu usred radnog vremena – jer jedno moje dete ne piše ništa, gleda kroz prozor, pa baca svesku i histeriše. Onda sam ga vodila u Institut za mentalno zdravlje, pa smo pokušavali da nađemo problem, tražimo ADHD – psiholog kaže možda jeste, učiteljica kaže možda jeste, ti vodiš decu od jednog do drugog stručnjaka. Na kraju se ispostavi da nije baš ADHD, samo neki F, ništa strašno.
Ideš tako u školu usred radnog vremena, nema ko drugi… U revoltu kažeš detetu pred učiteljicom da ćeš dobiti otkaz – onda dobiješ otkaz, pa ne smeš da kažeš deci da su te otpustili.
Samohrani roditelji nemaju partnera, nemaju para i baš nemaju sreće.
Uz sve dnevne obaveze, moji dečaci išli su i u muzičku školu. Jedan je završio klarinet, drugi klavir. Tamo sam ih rano puštala da idu sami. Nekad nisam imala snage da ih vodim. Treba skuvati ručak, oprati veš, ispeglati veš. To peglanje je najpre otpalo, otprilike u vreme kada su ukinuli „Utisak nedelje“.
Od sportova su odustali jer nisu mogli da se odluče koji im se sviđa. Plivanje, aikido, kendo, košaraka… Ništa. I na treninge sam ih vodila u nižim razredima. Vodila sam ih i u svoj aerobik klub jer nije imao ko da ih čuva, pa su ih Pera i Zoki skidali sa pek-deka i otimali im tegove dok ja skačem u sali. Naravno, da sam primetila da su se zainteresovali, sigurno bih ih vodala gde prstom pokažu.
Da ne zaboravim na rekreaciju i socijalizaciju – svakoga dana park posle vrtića, pa izlaženje u školsko, te odlaženje na rođendane. U vrtiću su bili u dve različite grupe. Sećam se da su nam tada subota i nedelja bili rezervisani od jutra do mraka. Igraonice, bioskop, laser tagovi, skakanje, jurnjava, jurnjava, jurnjava.
Umorile su mi se misli koje sam prizivala želeći da se setim tih dana kada sam trčala ili bolje reći letela od tačke A do tačke B kako bih odgovorila na sve potrebe svoje male dece. Dece koja su porasla.
Moji dečaci imaju skoro 17 godina, više mi ne dopuštaju da ih fotografišem. Obojica su me blokirala na Instagramu, fokusirani su na svoje svakodnevne obaveze, školu, teretanu, drugare… U principu su okej, čini mi se da, zasad, nisu ispali toliko loše – uz neki plus, poneki minus. O tome ne smem da pišem (a molim boga da ni ovo ne vide – ubili bi me).
Oni su još maloletni, a ja već sada u vezi sa njima osećam mir. Verujem im.
Sinoć sam sedela u kafani s prijateljicama, znali su da sam primila platu. Zvali su me da im kupim giros.
Napustila sam kafanu i otrčala po hranu – za decu.
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
