Pre dve godine, kad je imala 25, Maja Živić iz Beograda poželela je da postane mama, mlada mama, da ima energije za dete koje dolazi, da život sa suprugom Nikolom gradi uz jedno malo biće. Nakon godinu dana nadanja i negativnih testova svakog meseca, bilo je jasno da nešto nije u redu.
„Nas dvoje smo od moje 17. godine zajedno, sada je 10 godina našeg zajedničkog odrastanja“, počinje priču Maja za portal Nova.rs.
Useljenje u zajednički stančić pamti po silnim željama i zdravicama.
View this post on Instagram
„Doslovno svi su govorili ono – dogodine u ovo vreme da kmeči jedno malo. Baš sam bila ogorčena, znam da sam mužu rekla – pa šta oni misle, da sam ja krava za oplodnju. Bilo mi je vrlo neprijatno, ali kao i da sam tada znala da nama ta beba neće doći čim budemo poželeli. Sada bih dala sve za tu kravu.“
Nakon par godina od famoznog useljnja odlučili su se na sudbonosno „da“. Rešili su da neko vreme putuju, rade, uživaju, a onda nakon par meseci i da “probaju“. Par meseci se pretvorilo u godinu, a pitanja kad će beba nisu bila samo iritantna već i bolna.
„Znali smo da ne možemo, da je naš put do bebe teži, ali oni nisu. Jednog dana sam svima počela da govorim da ne možemo da imamo decu, spremamo se za vantelesnu. Njihova reakcija je bila kao da sam saopštila dolazak vanzemaljaca“, priča Maja.
Usledili su teški dani i meseci za koje je trebalo dosta nade, strpljenja, energije, odricanja i tako u krug.
Gde je problem?
„U tom periodu su počeli i problemi sa mojim grlićem, papa je bio IV grupa, pa cacrinoma in situ, pa milion biopsija, zahvata, zatim spontani, desetine analiza, testiranja, traženja šta to nije u redu sa mnom. Otkrila sam da imam PAI 1 trombofiliju, ali da ona ne bi trebala da stvara značajan problem. Radila sam testiranje na insulinsku rezistenciju, sve je bilo u redu, pa hajde da proverimo štitnu žlezdu. Opet sve u redu, hormoni savršeni. Pa dobro gde je onda zapelo? Bila sam očajna, čak i ljuta na sebe jer nismo otkrili neki veliki problem u meni.“
Priča kako je krivila sebe, iako je to bilo u potpunosti iracionalno.
„Ginekolog me je tek nakon silnih golgota upitao kakvim ja materijalom raspolažem. Trebao mi je prevodilac u tom trenutku jer nisam imala pojma šta podrazumeva pod “materijalom“. Mislio je na suprugov spermogram“, priča Maja kako su rezultati spermograma bili i više nego loši, pa lekarima nije bilo jasno kako je uopšte prirodno ostala trudna.
View this post on Instagram
Ipak, tada pre oko godinu dana, na testu za trudnoću videla je dve crtice – znak da je beba tu.
„To nije bio prvi test koji sam uradila, ali jeste prvi koji je bio pozitivan. Oblio me je hladan znoj, srce samo što nije iskočilo iz grudi, a onda je krenula i panika.“
Kaže kako sreće u tom trenutku nije bilo. Prethodno je toliko puta bila razočarana.
„Onda dođe trenutak kada se moj san obistini, a ja nisam srećna. Pitala sam se da li je sve u redu sa mnom. Nekako sam osećala da to nije stvarno, da je nemoguće da je i meni na vrata pokucala sreća. Ubedila sam sebe da sigurno postoji neka caka.“
Priznaje da bi se možda drugačije osećala u tom trenutku da nije bila hiljade kilometara od kuće i da je nije čekao 18-časovni povratak u Beograd, vukljanje prtljaga, grčenje u avionu.
View this post on Instagram
„Sećam se da sam odmah javila kumi, pre nego što sam Nikoli uopšte i rekla da je test pozitivan. U jednu rečenicu sam spakovala da su dve crtice tu, ali da to nije sigurno stvarno i da je sigurno test neispravan. Nije bilo trika da je test neispravan jer već mi je beštija kasnila, simptome dobijanja nisam imala, a već dva dana mi je bilo muka, hrana je bila čudnog ukusa, a grudi su me ubijale“, priča Maja koja je tada bila u dalekom Teksasu.
Onda je rekla i suprugu Nikoli.
„Odlepio je od sreće! Sutradan sam ga ubedila da odemo da kupimo još jedan test. Kupila sam još sedam.“
Tek kada je svih sedam testova bilo pozitivno, Maja je počela da se raduje i prihvatila da je trudna.
„Međutim, povratak kući je sve bliži, panika sve veća. U šestoj nedelji trudnoće mene je čekalo mučenje po aerodromima i avionima. Nisam imala drugu opciju sem da stisnem zube i budem hrabra.“
View this post on Instagram
Veče kad su stigli u Beograd imala je jake bolove u stomaku i počelo je tačkasto krvarenje. Znala je da to nije dobro, ali delio ju je samo dan od posete od ginekologu.
„Mislila sam u sebi samo “Bebo, molim te izdrži!“. Izdžala je, čula me je, sutradan sam radila Beta HCG i bio je odličan! Bila sam presrećna i mislila sam da je ovo krvarenje samo rezultat hormona, čitala sam da se dešava.“
Priča i kako je imala dosta poverenja u tadašnjeg ginekologa, ali doktor koji je do tada bio pun razumevanja i rešenja izvlačio iz rukava pretvorio se u nešto sasvim drugo.
„Rekla sam mu da sam trudna, dala papir sa betom, rekla za krvarenje i da je verovatno zbog puta…Na sve to je samo kazao – toliko putavanje u tako ranoj trudnoći… Počela sam da mucam i da objašnjavam da nisam imala mogućnost da ostanem, ali on je kazao da je plod tri milimetra, da čuje slabe otkucaje srca, ali da se on ne bi nadao. Koliko god istina bila da to nije izgledalo sjajno i da se plod neće održati, način na koji mi je saopšteno je bio užasan“, priča Maja.
Naredne dve nedelje je mirovala, mučnine su se nastavile, ali kao da je to vreme provela čekajući da se to najavljeno loše i desi.
„Sada iz ove perspektive ponekad krivim i sebe jer možda sam i sama privukla svojim negativnim mislima da se ta trudnoća, toliko željena i čekana, ipak okonča. Tog 8.maja 2019. godine, kada je trebalo da odem na drugi ultrazvuk, krenuo je spontani. Srčane radnje ploda nije bilo. Moj svet se srušio. Osećala sam prazninu. Nije bilo tuge, besa, samo praznina. Beskonačna tišina.“
View this post on Instagram
Doktorka koja ju je primila je, kako kaže, bila je divna, pokušala da je uteši, ali ona tada nije bila svesna šta se događa.
„Sutradan je bila kiretaža. Daju vam spavaćicu, iscepanu, krvavu, nikakvu. Onako dok još lipti krv od spontanog vam je samo daju da je navučete i čekate svoj red. A onda mi je anesteziolog čvrsto uhvatio ruke sa obećanjem da će sve biti u redu i da će jednog dana biti tu kada se budem porađala. Koliko sam samo zahvalna na njemu u tom trenutku!“
Sada Maja kaže da je na njenom putovanju do bebe ta međusobna podrška najbitnija, posebno sa suprugom.
„Bilo je malo nesuglasica između mene i Nikole jer sam skoro godinu dana provela po lekarima tražeći šta to nije u redu sa mnom. Nije bilo baš lako ubediti ga da treba i on da uradi pretrage kako bismo znali na čemu smo, ali na kraju je i on shvatio da je krajnje vreme. Nikada nismo prebaciili jedno drugom, kada nas pitaju u kome je problem, uvek ih ispravljamo da je to naš problem.“
Nakon suprugovih analiza i rezultata, Maja kaže da im je jedina opcija bila vantelesna oplodnja.
View this post on Instagram
„Sa ovulacijom zaista nikada nisam imala problema, ali opet džaba. Zbog lenjih spermića moje ovulacije nisu imale reproduktivnu ulogu, do aspiracije, gde sam imala jezive bolove dok nisu izvadili 30 folikula.“
Odlučili su se za kliniku u našoj zemlji za koju su dobili preporuke.
„Dobili smo sedam lepih embriona, ali nažalost prvi embriotransfer ovog juna nije uspeo.“
Trenutno još ne razmišlja kada će uraditi drugi transfer,jer prethodne dve godine su, kako kaže, zaista bile rolerkoster emocija i hormona.
„Posao mi dosta pomaže. A kako je ova korona omela naš posao fotografa, imala sam vremena da pokrenem Putdobebe.rs. Uvek se trudim da iz loše situacije izvučem nešto pozitivno“, priča o blogu namenjenom svima onima u sličnoj situaciji, koji tu mogu naći iskrene priče i stručne savete.
A kada ostane sama sa sobom, ima li Maja snage da se zapita – šta ako ne uspeju?
„Ja sam od onih koji planiraju ne sledeći već deset koraka unapred. Znam da ćemo se ostvariti kao roditelji jednog dana. A da li će to dete biti biološki naše ili ne, ostaje da vreme pokaže.“
Savršeno izbalansirana ishrana
Na svom putu do bebe Maja se upustila i u traganje za savršeno izbalansiranom ishranom koju stručnjaci preporučuju za one koji žele bebu.
„Priznajem, uhvatila me je malo panika, pa sam krenula u manijakalni šoping egzotičnih namirnica i vitamina. Počela sam svaki dan da jedem po dva brazilska oraha, ujutru vitamin C, pa onda zlatna maka, svuda sam dodavala čia semenke, konzumirala sam namaz od rogača, kinoa je bila česta za ručak, avokado za užinu, organski kakao pred spavanje…“
Nakon nedelju dana sve joj se smučilo.
„Pretvorila sam se u planer, samo sam razmišljala šta jedem, šta pijem, da li je izbalansirano… Bila sam nervoznija, a zapravo je trebalo da budem super opuštena i zdravija.“
Odlučila je da onda da odredi jedan dan nedeljno kada će pojesti nešto slatko što je zabranjeno i jedan dan u dve nedelje kada uživa u burgeru i pomfritu.
„Vodite računa o ishrani, ali nemojte se odricati svega, počnite postepeno i sasvim je ok pojesti pomfrit ili omiljeni slatkiš s vremena na vreme.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
