"Živeti sam u mojim godinama zahteva laganje. Nema načina da se to izbegne. Nije da nameravam da lažem, jednostavno želim da izbegnem razgovore koji će neminovno uslediti ako ne lažem", kaže Sandra.
Sandra Batler je spisateljica koja iza sebe ima četiri knjige i dva filma, a za HuffPost je otkrila kako izgleda njen život u devetoj deceniji, kao i sa kojim izazovima i lažima se susreće. A mi vam njenu izjavu prenosimo u celosti.
„Moje odrasle ćerke – osobe koje prate moj 86-godišnji život – žele da budu uverene da se hranim zdravo, vežbam, dovoljno spavam i ostajem aktivna. Aktivnost za njih ima drugačije značenje nego za moje vršnjake, ali njima moram polagati račune. Shodno tome, sve te očekivane aktivnosti zahtevaju sve više laganja, što se kod mene najčešće manifestuje kroz osmeh i suptilne izgovore.
Uveravam svoje ćerke da jedem ogromne količine voća, povrća, lososa i piletine. Retko spominjem da jedem kokice, sladoled od ruma i grožđica ili pistaća. Kada zajedno jedemo, pažljivo naručujem veliki komad proteina okružen zelenim povrćem. Odbijam krekere i sir uz zamišljen izraz lica i tiho izustim – mlečni proizvodi, ne, ne. Dok ne pročitaju ovo, nastaviću da verujem da mi te laži prolaze.
Postoje dani kada ne želim da jedem obroke u propisanom redosledu. Šta ako za doručak poželim nešto drugo osim žitarica, jaja ili tosta, i uzmem, recimo ostatke kineske hrane? Pa, onda to i uradim. Ponekad me ta neuredna ishrana dovede do potrebe za nekim lekom za varenje, ali uvek imam zalihu za takve prilike. Da li mislim da moje ćerke proveravaju šta imam u ormariću s lekovima? Nisam sigurna, verovatno ne. Ali, za svaki slučaj, ove tablete skrivam, kako bih izbegla pitanja o tome zašto su mi potrebne.
Takođe lažem — ne samo kroz izgovore, već i kroz prećutkivanje — o učestalosti svojih nezgoda. One uključuju saplitanje, sudaranje, lakše udarce, a najgore od svega, padove.
Padovi, modrice i čudna pitanja
Trudim se da ne udaram u stvari, ali mi to često ne uspeva. Čak i kad brzo otrčim do zamrzivača da stavim kockicu leda na mesto udarca, ogromna ljubičasta modrica se pojavi.
Povrede su uzrokovale mnoge rane na koži. Krvarenje zahteva prekrivanje, što rezultira time da su mi ruke prekrivene zavojima. Pokušam da ih stavim jednom rukom, dok drugom držim krpu preko rane, a na kraju napunim korpu neiskorišćenim zavojima i flasterima. Moj ormarić s lekovima trenutno sadrži veću zalihu zavoja svih veličina i oblika, različitih vrsta gaze i traka, kao i masti za zarastanje, nego što mi je ikada bilo potrebno dok su mi deca bila mala.
Kada izađem, suočavam se sa zabrinutim pogledima i pitanjem: „Da li si dobro?“ Osmehujem se nehajno i šalim: „Trebalo bi da vidite onog drugog.“ Njihova nasmejana reakcija omogućava mi da izbegnem konkretne laži kojim bih objasnila svoje šarene ruke. Čak sam razmišljala o tome da kupim rukave koji su prvobitno bili namenjeni baštovanima kako bi izbegli posekotine od grana ili trnja, a sada se koriste i kao modni dodaci. Dostupni su u raznim stilovima i dezenima. Neki rukav sa tetovažama bi bio zabavan. Mogla bih da se pravim da pravim modni iskorak, dok zapravo krijem modrice.
Moj poslednji pad desio se na parkingu. Izlazila sam iz kola, gurala kolica s namirnicama jednom rukom, dok sam drugom zatvarala vrata automobila — recept za katastrofu. Pala sam na beton, dok su se kolica otkotrljala tri metra ispred mene i zaustavila se o branik parkiranog automobila u blizini. Moj prvi instinkt bio je da se osvrnem — ne radi pomoći, što bi bila mudra stvar, već da proverim da li je neko video moj pad. Bila sam sama.
Jedina „osoba“ koja zna da sam pala je moj Apple Watch, koji je savršeno poslušno zasvetleo uz poruku: „Vidim da ste pali. Da li vam je potrebna pomoć? Da li da pozovem hitnu pomoć?“ Pritisnula sam dugme i odgovorila: „Dobro sam,“ što je suštinski bila laž. Šepajući sam se popela u stan, brzo odložila namirnice, legla i zaspala. Zaključila sam da se sa situacijom nosim zrelo. Nisam sigurna da li to što nisam rekla svojoj deci da sam pala spada u uskraćivanje važnih informacija — još jedna vrsta laganja — ali pretpostavljam da spada. Zašto bi to bilo čija stvar? Samo bi se brinuli i davali savete koje već znam. Budi pažljiva. Radi jednu po jednu stvar. Kreći se polako.
„Gubim predmete, ali i reči“
Postoje još stvari o kojima lažem. Pa, ne baš lažem, samo ih nikad ne pominjem — poput gubljenja i zaboravljanja predmeta i reči, na primer.
Ja sam veoma uredna žena, i red me umiruje. Sve u mom domu ima jasno i očigledno mesto, tako da je lako pronaći ono što mi treba. Ali čak i u mom pažljivo sređenom domu, gubim stvari. Na kraju se pojave — u džepu od pantalona, na dnu torbe ili zaglavljene između gomile papira na mom stolu. Ali nikada nije jasno kako su završile na tom privremenom mestu.
Gubim stvari i van kuće. U javnim toaletima ponekad proveravam poruke, pažljivo balansiram telefon na držaču toalet papira — i ostavim ga tamo. To mi se dogodilo pet puta, a svaki put su mi ljubazni stranci vratili telefon. Nadam se da će mi sreća i dalje ići u prilog.
Nakon neizbežnog kraja mog previše mladog braka, izgubila sam ključeve od kuće četiri puta u jednoj nedelji. Ponekad gubljenje ima značenje. Više ne. Ovde nema metafora za istraživanje.
Sa 86 godina, naravno, zaboravljam reči; čak gubim i čitave tokove misli. Ali se dovoljno toga setim da ostanem zainteresovana i trudim se da odlučim kako ono što sam zaboravila nije bilo suštinsko ili da će se misao na kraju vratiti. Ali kada se vrati, to je često usred nečeg drugog gde ne pripada, i ne razumem zašto se baš toga sećam.
Ponekad, kada izgubim reči, pronađem zamene. Nedavno sam, želeći da kažem „tajna služba,“ rekla umesto toga „socijalno osiguranje.“ Moj prijatelj je zbunjeno pogledao zbog neočekivane fraze u našem razgovoru, pa sam brzo prebacila na ono što sam zapravo htela da kažem.
Pojavio se nov razvoj u mom životu samostalnog stanovanja koji mi pomaže i deluje utešno — pričanje naglas sa sobom. Nije da želim glas druge osobe u svom stanu. Samo želim glas, a moj sasvim odgovara. „Mislim da ću gledati ovu seriju,“ kažem vedro — i stvarno to uradim, ustajući od stola i odlazeći u dnevnu sobu. To je malo nalik društvu koje ništa ne zahteva; uživam u razgovoru sa sobom i i dalje nalazim sebe živahnom. Međutim, pazim da to ne radim kada su moje ćerke u blizini, jer bi ih pomisao da vide svoju majku kako razgovara s vazduhom mogla uznemiriti.
Društvo koje se razume
Moj društveni život, ispunjen starijim ženama (i ponekim starijim muškarcem), takođe pomaže. Kada nešto zaboravim, samo kažem: „Zaboravila sam,“ i one razumeju. Možda bih, da imam više mlađih ljudi u svom životu, morala da balansiram između svoje neprijatnosti i njihove nestrpljivosti lažima (praćenim mojom iritacijom zbog svoje neprijatnosti i njihove nestrpljivosti). Ali s prijateljima to ne moram da radim. Svi smo u istom „sosu“.
Iza mog prijatnog lica krije se starica koja se grčevito drži za svoju klimavu autonomiju. Pitam se da li deca srednjih godina starijih roditelja popuštaju pred roditeljskim zamućenjima i uvijenim odgovorima — malim lažima koje izgovaramo — jer možda zaista ne žele da znaju za zaboravljanje, padove, kreativne obroke, gubljenje, udaranje o oštre predmete i razgovaranje sa sobom koji definišu našu stvarnost.
Da li bi moje ćerke zaista želele da znaju šta se dešava kada nisu tu — sa kakvim se izazovima svakodnevno suočavam i kroz šta sve prolazim da bih mogla da živim život onako kako želim? Da li one — i drugi poput njih — brinu da što više saznaju, to će više morati da nam priđu i prihvate naš sve nesigurniji oslonac na nezavisnost, i na kraju nas uključe u svoje živote? Naše laži nam kupuju vreme — dragoceni i ograničeni resurs koji želimo za sebe. I nastaviću da lažem dok god mogu da se izvučem.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
