Nekoliko dobrih razloga.
Holandija je zemlja u kojoj je najbolje biti dete na osnovu mera mentalnog blagostanja, fizičkog zdravlja i veština, otkrilo je istraživanje koje je nedavno objavila UN organizacija za decu UNICEF.
Na drugom mestu je Danska, Francuska je zauzela treće mesto, a slede je Portugalija i Irska, navodi se u izveštaju UNICEF-a u kom su upoređeni podaci iz 43 zemlje Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i EU.
A kako to u praksi izgleda kada je u pitanju Holandija i odgajanje dece?
O tome je na svom blogu Turning Dutch govorila Amanda van Muligen, koja se iz Britanije u Holandiju preselila pre 25 godina.
6 razloga zašto sam srećna što odgajam decu u Holandiji
Kako kaže, smatra se srećnicom što odgaja decu u Holandiji. Holandska deca uglavnom postižu dobre rezultate u istraživanjima o sreći, a ovo nedavno UNICEF-ovo je samo još jedan dokaz.
„Nije slučajno što Holanđani blistaju u izveštajima poput onog Ujedinjenih nacija. Iz onoga što vidim oko sebe, Holanđani svesno rade na tome da odgajaju srećnu, zdravu i samostalnu decu i ja se zaista smatram srećnom što odgajam troje dece ovde“, kaže ona i navodi šest razloga za to.
U školama u Holandiji dopuštaju deci da budu deca
Holandskoj deci se dopušta da se fokusiraju na ono što najbolje rade – igraju se. Daje im se obilje vremena za tu važnu aktivnost – igru.
„Iako većina holandske dece počinje sa školom sa četiri godine (zakonski je obavezna tek od pete), igra ostaje glavna tema nadalje. Uče kroz igru (spelenderwijs leren), a tek u trećem razredu (kada imaju šest ili sedam godina) od njih se očekuje da formalno počnu da čitaju i pišu.“
Temelji se postavljaju u ranijim razredima, ali bez velikih očekivanja. Do trenutka kada dođu u treći razred, većina dece je već kroz igru savladala osnove čitanja i pisanja – bez pritiska.
„Moje iskustvo je da se u prvom i drugom razredu naše male holandske škole fokus stavlja na to da deca nauče da rade samostalno, da razviju društvenu svest, da nauče da sarađuju u grupi i brinu jedni o drugima. Uče da postoje pravila i granice i van kuće – ali na bezbedan, razigran način, pun poštovanja.“
Njen četvorogodišnjak ima dnevne i nedeljne zadatke, poput slikanja jesenjeg drveta prstima ili pravljenja kućice od kockica.
„Ponosno mi govori koliko je naporno radio i da je završio sve zadatke – a zapravo je proveo nedelju dana igrajući se, stvarajući… i učeći“, kaže ona i dodaje da budućnost dece nije određena sa četiri godine.
Amanda kaže da će njena deca zaista početi da dobijaju domaće zadatke tek kada pređu u srednju školu.
„Da, najstariji sin ponekad treba da vežba tablicu množenja kod kuće, ali sati i sati matematike i jezika posle škole? Ne, apsolutno ne.“
To znači da njena deca imaju vremena da rade ono što najbolje rade – igraju se. Što nas vodi do sledećeg razloga.
Kultura boravka napolju
Holanđani su narod koji voli da bude na otvorenom – a tako je i sa njihovom decom. Ako ne voze bicikl, onda su na trotinetima, skejtovima ili rolerima. Zimi se sankaju ili klizaju.
„Decu podstiču da se igraju na ulicama u stambenim naseljima (gde su saobraćajni znaci prilagođeni deci i gde je brzina kretanja vozila znatno ograničena). Moja deca obožavaju da budu napolju, aktivna, bez obzira na vremenske uslove. To me podseća na moje detinjstvo u Britaniji 1980-ih, kada smo se zabavljali na ulici koristeći samo maštu, možda loptu i bicikl.“
Društvo prilagođeno deci
Amanda kaže da u njenom komšiluku ne moraju daleko da idu da bi naišli na još jedno dečje igralište ili park.
„Sva su mala, ali raznolika i brojna. Kad bismo hteli, mogli bismo svaki dan posetiti drugo igralište – pešice. Isto tako, mnogi restorani su prilagođeni deci, a broj zabavnih parkova, zooloških vrtova i dečjih atrakcija širom Holandije je zadivljujući za ovako malu zemlju. Ima više nego dovoljno zabave za decu svih uzrasta.“
Osećaj zajedništva
Kao i igrališta, i osnovne škole u Holandiji su male i brojne. To znači da deca uglavnom pohađaju škole koje su blizu kuće. Školske zone su male (iako nisu strogo određene – možete upisati dete u školu dalje od kuće ako želite, osim možda u nekim većim gradovima).
„Zbog toga deca do škole idu pešice ili biciklom. Kada porastu, to im daje osećaj nezavisnosti – osećaj koji se gubi ako ih roditelji svaki dan voze u velikim kolima, kao što je često slučaj u Engleskoj.“
Kako kaže, sviđa joj se što Holanđani neguju taj lokalni duh komšiluka.
„Moja deca idu u školu sa decom koja žive u komšiluku. Posle škole zajedno se igraju u lokalnim parkovima. To stvara osećaj zajedništva. Zajedno rade, zajedno se igraju.“
Pomoć države
Porodica je važna i to se vidi i u državnoj politici. Postoje razne državne pomoći za porodice sa decom – subvencije za brigu o deci, kao i dečji dodatak. Državno obrazovanje je besplatno. Holandski sistem brige o mladima je raznovrstan – i u većini slučajeva besplatan, kaže ona.
„Sve počinje od rođenja uz pomoć *kraamzorg* (postporođajna kućna nega), a nastavlja se kroz posete ‘consultatiebureau’ (savetovalištu za roditelje i decu), što je jedinstvena usluga. Sistem nije savršen, ali kad god mi je trebala pomoć kao roditelju, dobila sam podršku. Iako sam strankinja sa malom porodičnom mrežom podrške, imam na koga da se oslonim – zahvaljujući holandskom sistemu brige o deci. To bi mogao da bude i životni moto Holanđana kada je reč o roditeljstvu.“
Ravnoteža između posla i privatnog života
I poslednje, ali nikako najmanje važno – ogromna pažnja posvećuje se balansu između posla i porodičnog života. Porodica je centralna vrednost u holandskom društvu.
„Veliki broj zaposlenih radi skraćeno – posebno žene, kako bi bile tu za svoju decu i radile u skladu sa školskim vremenom. Bilo da vam se to sviđa ili ne, takva je realnost. Meni se sviđa.“
Roditelji, u kakvoj god se situaciji nalazili, treba da pronađu ravnotežu između posla i porodice koja njima odgovara. Holandska kultura i društvo pružaju im tu mogućnost. Deca tako imaju roditelje koji uglavnom imaju vremena da budu prisutni i uključeni u njihov život.
Na kraju – sve je u stavu roditelja
„Roditelji u Holandiji ne pritiskaju decu da prerano odrastu. Umesto toga, dozvoljavaju im da budu deca što duže mogu i da ne brinu o budućnosti dok su mali. Nedavno sam čitala članke o američkim roditeljima koji guraju decu da budu uspešna na mnogo polja – i u školi i van nje. Njihov raspored aktivnosti posle škole bi šokirao holandsku decu.“
Istina je da Holanđane prati glas da su liberalni – možda i previše za neke kulture – ali Amanda vidi otvorenost i promišljen pristup roditeljstvu koji funkcioniše, koji stvara samostalnu decu koja se osećaju saslušano i vrednovano. Decu koja rado kažu istraživačima da su – srećna.
„Zato ja planiram da i dalje posmatram holandske roditelje oko sebe i da trojici mojih sinova serviram dobru dozu holandskog roditeljstva. Nadam se da će, kada ih jednog dana UN istraživač pita o sreći, dati jednako pozitivne odgovore kao deca pre njih.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
