Dobrodošli u svet lutke Bobo i Alberta Bandure, čoveka koji je dokazao da deca ne uče samo ono što im kažemo već, pre svega, ono što vide.
Zamislite scenu: gumena lutka veličine deteta stoji u sredini prostorije. U nju uleće odrasla osoba, udara je pesnicama, gura je, udara čekićem po glavi i uz to viče „Udario sam je jer me nervira!“ Nekoliko trenutaka kasnije, u istu prostoriju ulazi četvorogodišnje dete. Pogledom prati lutku. Zatim prilazi…i uradi isto. Ovo nije scena iz filma – to je jedan od najpoznatijih psiholoških eksperimenata 20. veka, koji je zauvek promenio način na koji razmišljamo o dečijem učenju i ponašanju.
Dobrodošli u svet lutke Bobo i Alberta Bandure.
Eksperiment koji je uzdrmao osnovne pretpostavke
Godina je 1961. Psiholog Albert Bandura i njegov tim na Stanford univerzitetu rešavaju da provere nešto što su mnogi do tada naslućivali, ali niko nije sistematski testirao: da li deca imitiraju agresivno ponašanje koje vide kod odraslih, čak i kada to ponašanje nije nagrađeno?
Eksperiment je bio jednostavan, ali genijalan u svojoj postavci. Deca predškolskog uzrasta podeljena su u tri grupe. Prva grupa gledala je odraslu osobu kako brutalno napada gumenu lutku Bobo. Bobo je dobijao udarce, gurali su ga i psovali. Druga grupa gledala je odraslu osobu kako se lepo i nenasilno igra. Treća grupa nije imala model za posmatranje.
Nakon gledanja, deca su bila puštena u prostoriju s Bobo lutkom. Rezultat? Deca iz prve grupe gotovo momentalno su krenula da imitiraju agresivne radnje koje su videla. Udaranje, rušenje, pa čak i ponavljanje tačno istih rečenica. Neka su koristila i nove načine agresije koje su sama smislila. Druge dve grupe pokazale su značajno manje (ili nimalo) takvih obrazaca ponašanja.
Šta smo naučili iz ovoga
Bandura je ovim eksperimentom srušio dominaciju bihejviorizma, tada dominantne psihološke škole, koja je tvrdila da se ponašanje uči samo kroz nagradu i kaznu. Umesto toga, u centar je stavio posmatranje i modelovanje – ideju da ljudi, a naročito deca, uče o svetu gledajući druge ljude.
To je bio početak teorije socijalnog učenja, koja je kasnije postala socijalno-kognitivna teorija – jedna od najuticajnijih u savremenoj psihologiji.
Kritike na račun eksperimenta
Iako je eksperiment sa lutkom Bobo Alberta Bandure bio revolucionaran i široko prihvaćen, nije prošao bez kritika. Mnoge od njih su se odnosile na metodologiju, etičke aspekte i interpretaciju rezultata. Kritike eksperimenta sa lutkom Bobo najčešće su se odnosile na to što je sproveden u veštačkom okruženju, pa se postavljalo pitanje da li ponašanje dece zaista odražava ono u stvarnom životu. Takođe, dovođena je u pitanje etičnost izlaganja dece agresivnim modelima bez debrifinga, kao i mogućnost da su deca zapravo samo imitirala ponašanje jer su mislila da se to od njih očekuje. Neki su kritikovali i to što istraživanje nije pratilo dugoročne efekte, pa nije bilo jasno da li se naučeno agresivno ponašanje zaista zadržava kroz vreme.
Upravo su brojne kritike doprinele razvoju psihološke nauke, jer su: podigle svest o etici u radu sa decom, pokrenule debatu o uticaju medija, proširile metodološke pristupe i učvrstile razumevanje da ponašanje nije samo posledica nagrade i kazne – već i posmatranja i unutrašnje motivacije.
Zašto nas Bobo i danas zanima
Šezdeset godina kasnije, eksperiment sa lutkom Bobo nije izgubio na značaju. Naprotiv – on se danas koristi da objasni brojne pojave u savremenom društvu.
Uticaj medija na decu: Kada deca gledaju nasilne crtaće, filmove, video igre – postavlja se pitanje, da li to može uticati na njihovo ponašanje? Bandurin eksperiment bio je prvi ozbiljan naučni pokazatelj da odgovor može biti – da.
Modelovanje ponašanja u porodici: Deca koja odrastaju u porodicama gde je prisutno nasilje, psovke ili omalovažavanje često internalizuju ta ponašanja kao „normalna“. Oni ne čekaju kaznu ili nagradu da bi naučili – dovoljno je da gledaju.
Uloga škole i učitelja: U obrazovanju danas postoji svest da učitelji nisu samo prenosioci znanja, već daju i model ponašanja. Način na koji govore, rešavaju sukobe ili pokazuju empatiju – sve to deca nesvesno upijaju.
Kognitivno-bihevioralna terapija za decu: Ova savremena metoda rada sa decom često koristi tehniku modelovanja – deca uče nove načine razmišljanja i ponašanja gledajući terapeute, roditelje ili čak animacije koje prikazuju poželjne reakcije.
Lutka koja nas je naučila da gledamo – a ne samo da slušamo
Eksperiment sa lutkom Bobo danas se proučava u gotovo svakom uvodnom kursu psihologije. Ali njegova vrednost prevazilazi učionice. On nas podseća na nešto što zaboravljamo: deca uče svet kroz oči. Svaka naša reč, gest, reakcija – sve se beleži.
I zato, kad sledeći put u prisustvu deteta podignete ton, nervozno reagujete ili se prema nekom ponašate grubo, setite se – neko vas posmatra. I možda upravo sada uči kako da se ponaša prema svetu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
