Već dva meseca lečim upalu donjih dela leđa i guzice na desnoj strani, onoj na kojoj sam u najneverovatnijim pozama ležala da bih dojila svoje dete. I taj bol me je i gurnuo preko ivice krajem godine kada sam jednu noć, dok je moje, tad već veliko dete molilo za sisu, rekla i njoj i mužu: ne, ovo je kraj.
Tokom trudnoće sam zagovarala pravo na nedojenje, govorila sam da ću, ako već budem dojila, to raditi do maksimum godinu dana… Istina je da sam dete sa sise skinula mesec dana pre njenog drugog rođendana i da to spavanje nije došlo odmah. Niti je i dalje idealno. Ali sada, prvi put posle dve godine ja spavam toliko da uspevam da sanjam.
Kada sam napravila ovaj reel jedna prijateljica mi je rekla da ju je to trigerovalo, jer je odavno prestala sa dojenjem, a njeno dete i dalje ne spava.
Tada sam joj obećala da ću opisati celo iskustvo kroz koje smo prošli i podsetila je na neke druge izazove sa kojima se ja suočavam, a koji su njoj bili pesma. I, prosto tako je. Koliko god ne želimo da trigerujemo sa sadržajem, i ti, koja ovo čitaš, moraš da znaš – nikome nije pesma i svako ima neku svoju muku. Ovo je moja. Muka i pobeda. Pa ti nastavi da čitaš ako misliš da te neće uzdrmati ovaj sadržaj.
Šta me je gurnulo preko ivice
30. novembar – 22 meseca i koji dan preko
Kada bih rekla da me je tog jutra ćerka probudila oko 3:40, to bi bila laž, jer sam ja sve vreme bila u nekom polu snu, u potrazi za najmanje bolnom pozom koja nju neće poremetiti. Ona, naravno, u tom trenutku spava sa nama – između nas. U 3:40 mi je bilo jasno da više ni sveta sisa ne pomaže, pa sam briznula u plač, shvativši da nemam način da je vratim u krevet. A ni sebe.
Sve bi bilo okej da nisam veče pre toga iskusila pravi san. Prvi put sam, posle više od dve godine, spavala normalno. Pod tim mislim da sam spavala u pozi koja meni prija, oko 6 sati, bez buđenja. Ona je celu noć bila u krevecu pored, nije se pomerila. Kada sam otvorila oči, tog predivnog jutra, nisam verovala da je osam sati, nisam verovala da sam celu noć – spavala! Taj dan je izgledao drugačije, imala sam energije za sve, ništa mi nije bilo teško, setila sam se kako izgleda biti naspavan, bila sam uzbuđena ali i uplašena od večeri koja je pred nama.
Naravno da se već naredne noći sve pretvorilo u pakao i da ju je moj muž preuzeo od pola 5 do pola 10, kada je shvatio da je moja taktika bila da nas zatvorim sve u sobu i pustim je da plače sa mnom. Pa ko izdrži duže.
Iako sam spavala od tih pola 5 do pola 10, to su i dalje bili sati provedeni u bunilu, sa preuzimanjem nje u nekom trenutku, koga se jedva sećam. I dalje sam se probudila sa trupom u njenom krevecu (koji je tik uz naš krevet) a ostatkom tela u normalnom krevetu. I dalje me je sve bolelo, i dalje sam bila umorna.
Nisam mogla da znam da li to sve ima veze sa sisanjem, koje sam prvi put htela da prekinem naglo, te noći. Istraživanja pokazuju da prekid dojenja ne garantuje spavanje, a i naše interno istraživanje spovodeno na uzorku jednog spavanja kod babe i dede, kada je ustala u 5 ujutru i meškoljila se tokom noći dokazuje isto.
Nisu sve noći bile takve. Većinu puta ona bi brzo nastavila da spava i ne bismo imali žurku od po par sati, ali to je značilo: uz mene, dok sam ja u pozi podređeno njoj i sisanju. Bol u leđima postao je normalna pojava, kao i taj slabašan stalno isprekidan san.
Dok je ona u vrtiću ja sam radila i to najproduktivnije ikada, bez odlaganja obaveza, zato što znam da nemam taj luksuz da nešto „ostavim za posle”. Zatvarala bih kompjuter onog trenutka kada je ona na ulaznim vratima i sa jednog posla bih samo prešla na “drugi posao”.
Dan je bio bez ikakve strukture: nisam imala redovne treninge, družila sam se sa ljudima koji mogu da svrate do nas. A ako kojim slučajem uspavam dete pre nego što se i sama sručim u krevet, iskoristim to vreme da pogledam koju epizodu serije, ali nikad ne bindžujem, jer moram da idem da spavam. Što od umora, što zbog toga što znam da će se ona probuditi u nekom trenutku i da ću tada zažaliti svaki minut proveden u budnom stanju.
To je kao neki konstanti FOMO, osim što te ovaj ne tera da izlaziš u grad, već da budeš najproduktivniji i najpametniji i da ne radiš u datom trenutku nešto što želiš – spavaš ili gledaš seriju, već ono što moraš – bivaš budan ili prekidaš gledanje serije jer to vreme treba bolje da se iskoristi.
I to je strašno naporno. Žaleći se svojoj psihoterapeutkinji da gomilu toga ne uspevam, da stalno jurcam i da sam stalno u zaostatku – ona je rekla: „Ali ti ne spavaš. Ja, kada dve noći vezane ne spavam svoju normu od 6-7 sati, meni nije dobro, ne mogu da se sastavim. Ti već dve godine ne spavaš. Ne znam ni kako sve ovo uspevaš.”
And that’s when it hit me. Iako sam ja birala da dojim jer je to bilo najlakše rešenje i najbrži način da se uspava – i na tome sam bila zahvalna, jer je nisam nunala, nosala po sobi, gurala u kolicima – ja zapravo nisam spavala.
I to nije bilo normalno.
18. decembar – Sveti Nikola, jel’te, 4 dana do 23. meseca
Na slavi koristim priliku da moju snajku, koja je u tom trenutku već prestala sa dojenjem njenog četvrtog deteta (šest meseci mlađe od mog!), ispitam sve u vezi sa prestankom dojenja. Tada uveliko razmišljam da prekinem, ali se nikako ne ohrabrujem. I ona, ne odgovorivši na moje pitanje – gde da spavam i kako da sklonim grudi od deteta, da li da vezujem neke pojase oko grudi, tada izgovara, za mene, ključnu rečenicu: „Ali ti ćeš i bez dojenja biti njena mama. I tešićeš je i bićeš za nju, iako je nećeš dojiti.”
Tom rečenicom probola me je u dušu, tamo gde nisam zalazila ni sama ni sa terapeutkinjom. Ja nikada nisam utešila svoje dete bez sise. Da li ću to moći, da li će me želeti? Da li prekidam našu jedinstvenu vezu?
22. decembar – tačno 23. mesec
Nedelju dana pred kraj godine, pred sve rokove na poslu, tenziju oko praznika Luna je odlučila da nam priredi još jednu noć iz pakla. Ganjala je i mene i sisu, ali sa istom nije uspela da se umiri.
Samo sam jednog trenutka ustala i rekla: „Mama nema više mleka.” Naravno da se agonija nastavila, da je tata morao da preuzme smenu i ujutru me pitao da li je to što sam rekla sada to. Rekla sam da nema nazad, da više ne mogu.
U tom trenutku bi uspavljivanje trajalo više od sat vremena, gde se prvih pola sata uspavljuje a svo ostalo vreme ja pokušavam da se izvučem iz njenih usta, gurajući cuclu kao zamenu, što bi nju ponovo probudilo i rasplakalo i tako u krug. I sve u nekoj neprirodnoj pozi. Ta poza je hronični bol u leđima pretvorila u spazam neviđenih razmera koji i danas, posle mnogo terapija strujom, vežbi, masaži nisam uspela da zalečim. I to malo vremena kada sam mogla “slobodno” da spavam pokrivena preko grudi, umesto u pozi za dojenje, mene je sve bolelo. Nesanica i neizdrživ bol su me gurnuli preko ivice.
Prvi sati bez dojenja: Meni je bilo teže
Sutradan je, kako je na to navikla i volela, pre vrtića došla da se počasti na grudima, ali ja sam rekla da nema više mleka. U prvih 24 sata je tačno 5 puta pitala da sisa i ja sam joj objasnila – da mamu bole leđa, da se umorila i da mleka više nema i da je to to. Grlila sam je ali odlučno i smireno pričala kako to više ne možemo da radimo. Ni jednom posle tog odgovora nije tražila ponovo da sisa, već bi se samo okrenula i nastavila svojim poslom. Narednih nedelju dana je pitala još 6-7 puta, i u drugoj nedelji možda još dva puta. Odgovor je uvek bio isti, njena reakcija – najsmirenije moguća. Poslednji put kao da nije ni pitala, već je konstatovala: „nema mama m’eko”.
Nisam verovala koliko je to lagano prošlo. Bila sam u neverici. Dok sam ja, s druge strane, te iste dve nedelje provela u besomučnom plakanju – što zbog dojenja, što zbog života, zbog… Svega. Dok sam prosipala ono mleka što sam morala da izmuzem kako mi sisa ne bi eksplodirala ridala sam i gledala reklame na Instagramu za nakit od majčinog mleka. Patila sam što nismo imale lep oproštaj od dojenja, što nisam znala da je to sisanje bilo i poslednje. Što se nismo oprostile lepše.
Pored toga, Luna nije odmah počela da spava. Bilo je noći mučnijih od ovih koje su me gurnule preko ivice, gde sam ja, tako luda na hormonima u par navrata razmišljala da prekinem sve i pokleknem, jer čemu ovaj pakao? Ja plačem, ona ne spava, muž ne spava. Čemu sve to, kad se na sve to i osećam ovako grozno? Maštala sam o tome da ponovo doji i njenoj ušuškanoj smirenoj faci dok se šuška uz mene.
Par noći je muž stražario da ne pokleknem i kroz par nedelja se spavanje ustalilo. Počela je da se uspavljuje na meni, kao mala koalica, na mojim grudima. To je isto bilo mesto na kom bi se šušnula kada je tražila utehu, samo sada sa cuclom u ustima.
Ja sam i dalje bila njena omiljena destinacija, toplo telo koje zagrli tokom noći kada iz kreveca pređe između nas, ali sada nisam bila i jedini izbor.
Skoro tri meseca kasnije
Ona već nekoliko večeri za redom traži da je uspava tata. Čitajući priče ona zaspi i većinu noći spava bez buđenja. Prvih nedelja bi često u toku noći pila vodu, pa je flašica pored kreveta i dalje dostupna, kao i cucla. Bitka sa kojom ćemo da izađemo na kraj neki drugi put.
A ja? Spavam toliko da sanjam. Spavam i na stomaku jer su grudi toliko splasnule da mogu. Skoro da se i ne sećam da su ikad bile onolike. Pogotovo ova jedna na kojoj sam je dojila sve ovo vreme. Ne izgleda baš idealno ali sam joj zahvalna na svemu što je iznela. I ona i ja sa njom. Bravo nas dve.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
