Gotovo svi roditelji viču na decu kad se desi neki problemčić, ali malo ko zna šta treba da uradi posle toga. Čuvena psihološkinja ima pravi savet.
Dr Beki Kenedi je širom sveta poznata i priznata psihološkinja, autorka, TED govornica, edukatorka. U jednom od svojih predavanja ona govori o tome kako manjak strpljenja kod roditelja utiče na dinamiku čitave porodice, ali najviše na decu. Međutim, iza tog manjka strpljenja koji se dešava svima nama krije se prilika.
„Petak je veče, u kuhinji sam, upravo završavam spremanje večere. I na ivici sam živaca. Premorena, neispavana, zabrinuta zbog svega što me čeka na poslu od ponedeljka. Razmišljam o onome što mi predstoji da uradim tokom vikenda. I baš u tom trenutku u kuhinju ulazi moj sin. Baca pogled na trpezarijski sto i počinje da cmoli: ‘Ah, opet piletina. Fuj!’ I to je to, samo mi je to trebalo da eksplodiram. ‘Šta je s tobom više! Možeš li bar jednom u životu da se ponašaš normalno i da budeš zahvalan?!’. I to je to. On mi govori da me mrzi, izleće iz kuhinje i lupa vratima svoje sobe. I tu počinje moje preispitivanje. Da li sam toliko loša majka? Šta je sa mnom?!“, počinje priču dr Beki.
I s tim se, kaže ona, verovatno može povezati svaki roditelj jer, kao klinička psihološkinja, priznaje da je i sama mnogo puta bila u dilemi.
„Ne postoji savršen roditelj. Jednostavno ne postoji. Greške i kajanje dolaze u paketu. Ali šta posle njih. Pretvaramo se da se ništa nije dogodilo? Ili, ako nešto treba da kažemo, šta je to? Tokom godina svog iskustva, kao klinička psihološkinja, nagledala sam se roditelja koji su u potrazi za odgovorom na ovo pitanje. SVI roditelji viču. Niko ne zna šta treba da uradi posle toga“, objašnjava dr Kenedi, a prenosi Zelena učionica.
Zato, kad god bi je njeni klijenti pitali šta je najvažnija roditeljska strategija, ona bi odgovorila: „Naučite da popravite štetu kad se desi oluja. Postanite dobri u tome.“
A šta to tačno znači? Kako se šteta popravlja?
Dr Kenedi kaže da moramo da uradimo tri stvari, redom.
Da se vratimo u trenutak kada se „lom“ dogodio.
Da preuzmemo svoju odgovornost za to kako smo se poneli.
Da prihvatimo to da je naše ponašanje uticalo na dete (ili bilo koga drugog, jer ova pravila važe za svaki odnos).
Ali jako je važno da taj proces popravljanja razlikujemo od izvinjenja.
A razlika je u tome što nam izvinjenje najčešće služi da zatvorimo poglavlje, da nastavimo dalje, da se na staro ne vraćamo. Popravljanje, s druge strane, podrazumeva to da se događaju vratimo i pokušamo da smanjimo štetu.
„Hajde da se vratimo na moj primer“, kaže dr Kenedi. „Dakle, ja sam u kuhinji, slomljena, a moj sin u svojoj sobi, ljut, preplavljen emocijama, pod stresom jer, budimo iskreni, njegova mama ponašala se prilično zastrašujuće. I on sad mora da pronađe način da se ponovo oseća sigurno. Ako ja ne odem kod njega i ne uključim se u taj proces popravljanja štete, on mora da se osloni na jedini mehanizam suočavanja sa situacijom koji ima na raspolaganju. A to je preuzimanje krivice na sebe. U njegovoj glavi to zvuči otprilike ovako: ‘Nešto sa mnom nije u redu. Nemoguće me je voleti’“, objasnila je dr Kenedi.
A to su, kaže ona, duboki strahovi toliko mnogo odraslih ljudi koji žive u uverenju da nisu dovoljni, da nisu vredni ljubavi, baš zato što su, kao deca, ostavljani da veruju da su oni krivi za situacije poput ove koju opisuje na početku teksta. To su odrasli koji su skloniji anksioznosti, depresiji, osećaju manje vrednosti, sve zbog toga što njihovi roditelji nisu bili spremni da poprave stvari nakon što bi se desio prekid u komunikaciji.
Niko ne kaže da roditelji moraju biti savršeni. Ali kada ste svesni da je važno popravljati stvari i kada to činite, vi ne čuvate svoje dete samo od osećaja da nije vredno. Vi uz to pružate sigurnost, povezanost, ljubav.
Ali kako to naučiti? Dr Beki kaže – krenite od sebe.
„Ne možete ponuditi saosećanje i razumevanje nekom drugom ako te osećaje nemate za sebe. Zato je važno da osvestite da, čak i kad uradite nešto na šta niste ponosni, to nije nešto što bi trebalo da vas definiše. Nije svaka osoba koja uradi nešto loše nužno i sama loša. Da, vikala sam, da bilo mi je teško, ali to ne znači da sam ja loša majka. Ali me i ne oslobađa od odgovornosti i obaveze da se pobrinem za popravljanje odnosa“, istakla je dr Beki Kenedi.
Drugi korak, nakon što ste se pobrinuli za sebe, jeste da se pobrinete za svoje dete. I to ide jednostavno. Vratite se na situaciju, objasnite je (bez bacanja krivice na dete), preuzmite svoju odgovornost i recite šta ćete pokušati drugačije sledeći put.
„Možete reći ovako nešto: ‘Hej, htela sam da pričamo o onome što se desilo u kuhinji. Znam da sam vikala i da sam te uplašila i žao mi je. Ti za to nisi kriv. Radiću na tome da kontrolišem svoju ljutnju bolje sledeći put.’ I to je to. Petnaest sekundi razumevanja i popravljanja odnosa, a uticaj na čitav život“, kazala je ova psihološkinja.
Dr Kenedi nije propustila ni da objasni šta nikako nisu adekvatni načini popravljanja štete. Kako kaže, to nam se svima sigurno dešavalo jer je teško odupreti se izjavama poput:
„Hej, izvini što sam onako vikala u kuhinji. Ali da se nisi žalio na večeru onako, to se ne bi desilo.“
ili
„Znaš, nije trebalo onako da vičem, ali stvarno bi morao da naučiš da budeš zahvalan za to što ima ko da ti svakog dana pripremi zdrav obrok. Tada niko neće vikati na tebe.“
Ovakvim izjavama ne samo što propuštate da popravite odnos sa svojim detetom već insinuirate da je za vašu reakciju i gubitak strpljenja – odgovorno dete. A to nije tačno i nikako nije nešto čemu želite da naučite dete. Ako tako postupamo, postoje dve mogućnosti. Jedna je da će dete naučiti da preuzima odgovornost za tuđe greške jer su mu one prebacivane kroz odrastanje, a druga da će slediti model koji ste mu dali, a to je da pokušava da svoju odgovornost prebaci na drugog. Ni jedno ni drugo sigurno ne želite.
Vaše odraslo dete umeće da preuzme odgovornost za svoje postupke ako vi, dok ono odrasta, pokažete da umete da budete odgovorni za svoje.
Zašto je važno da uvek popravite štetu?
Jednostavno je. Osim toga što stvarate čvrst i zdrav odnos sa svojim detetom, ujedno ga učite kako da takve odnose neguje i uspostavlja u odraslom dobu. Kako se popravlja šteta nakon narušene komunikacije. Dalje, u takvim situacijama možete iskoristiti priliku da ga naučite nečemu. Na primer, možete mu reći: „Znaš, verovatno ti se neće baš uvek dopasti ono što sam spremila za večeru. Ali možeš li pokušati da ne kažeš ‘fuj’, nego da umesto toga kažeš, na primer ‘nije mi ovo baš omiljeno’?“ Na taj način, kaže dr Beki, učite decu da pokažu razočaranje, što je sasvim u redu, ali na prihvatljiv način. A da ste okrivili dete za svoju reakciju, ovu priliku za razgovor ne biste dobili.
Dok ste čitali ovu priču poznate psihološkinje, možda vam je kroz glavu prošlo da ste uradili neke stvari mnogo gore od njenog primera u kuhinji. Ili da su vam deca već velika, pa ste sve prilike za popravljanje štete propustili.
„Molim vas da upamtite – nikad nije kasno!“, kaže dr Kenedi i dodaje: „Pitate se sad kako znam. Zamislite, na trenutak, da vas sad pozovu vaši roditelji. Ili, ako nisu živi, da slučajno naletite na pismo od njih…
‘Hej, znam da je ovo sad što ću ti reći niotkuda, ali, razmišljao sam puno o tvom detinjstvu. I mislim da je bilo mnogo trenutaka koji su za tebe bili teški. A da to ništa nije bilo tvojom krivicom. To su bili momenti kad sam se ja borila sa sobom i da mogu da vratim vreme ne bih isto postupila. Povukla bih se, sačekala bih da se smirim, a onda bih došla tebi, da ti pomognem s onim što te muči. Izvini. I ako ikad budeš htela da pričaš sa mnom o nekom od tih trenutaka, ako pamtiš nešto što ti je bilo posebno teško, ja ću slušati. I neću se pravdati, nego ću slušati da bih razumela.’
Vaše dete je još mlađe od vas. Zamislite tek kako bi ove reči delovale ne njega.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
