„Nakon što smo razmotrili koje su nam mogućnosti za čuvanje dece, angažovali smo moju mamu kao dadilju. To nam je uštedelo novac, ali je donelo brojne neprijatnosti.“
Kristina Kraford je spisateljica iz Dalasa u Americi i mama troje dece koja je otkrila šta se desilo kada je rešila da joj decu čuva njena majka, a ne dadilja jer za to nisu imali novca.
Njenu priču sa sajta Parents.com prenosimo u celosti.
„Pre nekoliko godina bila sam u sledećoj situaciji – imala sam decu od tri i dve godine, bebu i muža koji je mnogo radio. Trebala mi je pomoć. Odmerili smo koje su nam mogućnosti i na kraju zamolili moju mamu da se preseli kod nas da čuva decu. Ali nije išlo baš onako kako sam planirala.
Moj muž je bio na hirurškoj specijalizaciji i morao je da zbog toga radi baš mnogo i da dežura. Davao je sve od sebe, ali jednostavno nije bio u stanju da mi dovoljno pomogne oko dece. Neko vreme sam pokušavala da sama upravljam tim cirkusom. Ali onda se desio incident – najstarije dete je umalo povredilo srednje igračkom dok sam dojila bebu u susednoj sobi. Tad sam odlučila da je vreme, da zvanično treba da potražm pomoć.
Novca nismo imali dovoljno jer smo bili u kreditima i znala sam da zbog toga nemamo mnogo izbora. Uradila sam analizu troškova i zaključila da je jedini izlaz da pozovem moju mamu da nam čuva decu.
Mama je uvek imala želju da bude uz moju decu, da više provodi vreme s njima, pa sam je pozvala da se doseli kod nas. Problem je bio u tome što je ona živela u drugoj državi i još uvek imala posao s punim radnim vremenom i to je značilo da bi zbog nas morala ranije u penziju, da se preseli, a to bi naravno uticalo na njene finansije. Mislila sam da je previše da to tražim od nje, ali ipak kad sam joj kazala šta sam smislila, oduševila se.
U početku je ponudila da nam decu čuva besplatno, ali pošto sam znala koliko je to posla, odlučili smo da joj platimo makar deo. Bila bi non-stop s nama i samim tim znatno duže i više brinula o deci nego dadilja, pa bi to svakako bilo povoljnije nego da smo uzeli dadilju.
Sve je krenulo dobro, deca su se odmah jako vezala za baku, a ona je brinula o njima i volela ih kako samo baka može. To nikad ne možete da dobijete od dadilje.
Neizmerno mi je značilo što su deca u dobrim rukama, s nekim kom bezuslovno verujem. Taj osećaj se ne može kupiti novcem.
Ali kako je vreme prolazilo, shvatila sam da postoje i prilični nedostaci u toj našoj priči. Granica između onog za šta je plaćamo i onog što ona radi kao baka kod nje se gubila.
Nikada nismo definisali njeno ‚radno vreme‘ i to je bila naša najveća greška. Obe smo iskoristile tu opuštenu situaciju i to je počelo loše da utiče na nas.
Dogovor je bio da će mi mama pomoći kad god mi zatreba, ali pošto su mala deca i beba obaveza od 24 sata dnevno sedam dana u nedelji, uvek je bilo posla. Obe smo non-stop trčale za njima, ne misleći na sebe, gotovo sasvim zapuštene, što nije bilo fer. I njoj sam tolerisala ono što nikada ne bih tolerisala dadilji.
Druga stvar je u tome što moja mama prilično popušta deci, dok ja nisam od tih koji sve dozvoljavaju. Imam svoja pravila. Ograničavam deci vreme ispred ekrana i mislim da treba da jedu zdravu hranu. Mami sam stalno govorila da ne želim da moja deca jedu brzu hranu i neograničeno gledaju crtaće, ali po pravilu sam ih zaticala da rade upravo to.
‚Baka i treba da razmazi svoje unuke‘, rekla bi mi u svoju odbranu.
Problem je bio u tome što se to dešavalo svaki dan po ceo dan i to me je razbesnelo, pa sam ja tu delovala kao zloća koji im ne dozvoljava da rade sve ono zabavno. Vremenom sam postala toliko frustrirana da je to počelo da utiče na moj odnos sa mamom.
Prvobitni plan je bio da mama bude s nama šest meseci da bi čuvala decu. Ostala je tri godine.
Za mene je i dalje misterija kako je izdržala tako dugo i to je dokaz koliko voli svoje unuke.
Kada je otišla od nas, preselila se u kuću na 20-ak minuta od naše. Sada je viđamo nekoliko puta nedeljno i dozvoljeno joj je da bude samo baka i uživa sa unucima – umesto da se nosi sa ogromnim pritiskom podizanja moje dece iz dana u dan. Naš odnos je zbog toga mnogo bolji i zdraviji i srećnije smo obe.
Kad pogledam unazad, ponekad se pitam da li smo uradili pravu stvar što smo na moju mamu prebacili tako veliku odgovornost samo da bismo uštedeli.
Što se novca tiče, to je definitivno bila najbolja odluka – dobili smo najbolju moguću brigu o deci, ali da li je bilo pošteno prema mojoj mami? Ili prema meni? Ili čak i prema deci da očekuju toliko od nje?
Zaključila sam da jeste. To je bio pravi izbor nevezano samo za finansije. Na kraju krajeva, moja deca sada imaju najsnažniju vezu sa svojom bakom, a ona je iskusila te najlepše prve trenutke njihovog odrastanja.
Naravno, te tri godine sam stalno bila nenaspavana, jedva da pamtim išta. Ali svakako se sećam ovoga – bilo je lepo gledati sopstvenu majku kako brine o mojoj deci. U dubini duše znam da je vredelo svih muka jer niko ne bi deci nežnije pevao uspavanku i niko ih ne bi gledao s toliko ljubavi kao ona.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
