Britanka ima iskustvo koje dele brojne Srpkinje.
Britanka Žaklin Edvards ima petoro dece, a rađala ih je u svakoj deceniji svog života. U velikoj ispovesti, ova žena je primetila istu stvar prilikom svake trudnoće: njene potrebe i bol lekari su zanemarivali, umanjivali i nisu je shvatali ozbiljno.
Prenosimo njenu priču u celosti:
„Babica je povukla metar oko mog stomaka i namrštila se: ‘Vaše mere su opet niske’, rekla je. ‘Moraćete da dođete u bolnicu na snimanje i da pratimo bebine otkucaje srca’.
Imala sam 50 godina i bila sam trudna sa svojom ćerkom Frejom. Očigledno, babica je bila zabrinuta da je moja beba premala. I pošto sam ranije imala carski rez, smatrala sam se trudnicom sa visokim rizikom.
Ali istina je da se nikada nisam osećala tako opušteno u trudnoći. Bila sam u toj poziciji četiri puta pre toga i naučila sam da verujem svojim instinktima i da znam kada nešto nije u redu. Naravno, nisam dobro poznavala samo svoje trudno telo; do tada sam takođe bila dobro upoznata sa porodiljskim službama u Velikoj Britaniji.
Zaista, ako je neko bolje od mene kvalifikovan da razume način na koji se rađanje u britanskom zdravstvu promenilo ili ne u proteklih 25 godina, volela bih da ga upoznam. Jer u svakoj deceniji mog odraslog života, rodila sam jedno ili više dece: jedno u dvadesetim, jedno u tridesetim, dvoje u četrdesetim i jedno sa 50.
Zahvaljujući kombinaciji savremene tehnologije (četvoro moje dece je rođeno uz pomoć donora sperme), i promenama načina života (bila sam samohrani roditelj svih njih petoro) u okviru određenih bioloških ograničenja, žene takođe mogu da biraju tačno kada žele da dočekuju svoju novorođenčad. Mogu samo da se nadam da će se ova značajna društvena promena odraziti na način na koji se tretiraju buduće mame i da su one konačno u stanju da se afirmišu i iznesu svoje mišljenje.
Jer, prema mom bogatom iskustvu, iako su se neke stvari u vezi sa iskustvom porođaja u britanskom zdravstvu promenile na bolje od kada sam imala svoj prvi porođaj 1997. godine, odnos medicinskog osoblja prema trudnicama i porodiljama je i dalje snishodljiv, omalovažavajući i mizogin.
Sistem i dalje tretira ženu kao pasivnog pacijenta, a ne kao aktivnog učesnika u sopstvenom porođaju. Koliko god da je iskusna, bez odgovarajuće podrške, neverovatno joj je teško da se izjasni protiv stare sugestije da ‘doktor zna najbolje’.
Moj peti porođaj je bio najgori od svih. Uprkos zabrinutosti babice, nije bilo ništa loše u načinu na koji je Freja rasla, a ja sam se porodila u 41. nedelji. Ipak, porođaj nije dobro napredovao, i na kraju su me porodili vakuumom. Bilo je mučno. Vrištala sam od bola, ali ni u jednom trenutku mi nije ponuđeno efikasno ublažavanje bolova. Tada sam krvarila i izgubila dva litra krvi, za šta su mi bile potrebne brojne transfuzije.
Šta je pošlo naopako? Verujem da je doktor želeo da Freja brzo izađe, delom zbog mojih godina. Gurala sam samo sat vremena, a žene često guraju i do dva sata pre nego što se intervencije koriste. Ali najviše od svega, mislim da ono što se dogodilo odražava isti problem koji sam videla tokom godina rađanja dece. Moje potrebe nisu saslušane; moj bol je smatran nevažnim.
Želela sam odgovarajuće ublažavanje bolova i da nastavim da guram — Freja ipak nije pokazivala znake uznemirenosti. Ali u agoniji nisam mogla da se zalažem za sebe i nije imao ko drugi da govori umesto mene.
Čak i sada, od budućih mama se očekuje da ućute. Rečeno mi je odlučno da ‘prestanem da vičem i počnem da guram’ tokom svog prvog porođaja i isto tako su me oštro ukorili što sam pravila buku više od 20 godina kasnije.
Po mom iskustvu, ‘uspešan’ porođaj u britanskom zdravstvu se ocenjuje samo prema krajnjem rezultatu: majka i beba koje su žive i fizički zdrave. Ali to postavlja lestvicu užasno nisko.
Frejino traumatično rođenje ostavilo me je u postporođajnoj depresiji. U jednom trenutku sam svakog dana plakala i čak razmišljala o samoubistvu.
Kako sam rodila petoro dece bez partnera
Prvog sina Korija rodila sam kada sam imala 27 godina. Imala sam malo osećaja kontrole ili izbora u načinu na koji sam se porodila. Rođen je pomoću vakuuma, procesa koji je bio toliko nasilan i zastrašujuć da sam jedva čekala da napustim bolnicu.
Porodila sam se u 6.50 ujutro i istog dana bila kod kuće u 16 sati. To tada nije bila norma – žene bi ostajale najmanje jednu noć u bolnici.
Kori, koji sada ima 25 godina, promenio je sve. Svideo mi se način na koji me gleda dok dojim, način na koji je njegova mala ruka držala moj prst. Znala sam da želim da mu podarim brata ili sestru i pretpostavila sam da ću to učiniti sa partnerom.
Pridružila sam se veb stranici za upoznavanje i išla na mnogo sastanaka. Ali nisam upoznala pravu osobu, a u tom trenutku sam već bila mnogo izbirljivija. Ubrzo nakon mog 35. rođendana 2005. godine, počela sam da tražim donatore sperme. U to vreme, ovo se činilo kao revolucionaran i potencijalno usamljen put. Nisam rekla nikome osim svojoj sestri, iz straha od negativnih reakcija za koje sam bila sigurna da ću dobiti.
Posetila sam kliniku za vantelesnu oplodnju, ali nisam uspela da dobijem ništa više od osnovnih detalja o potencijalnom donatoru, pa sam se pridružila veb stranici koja me je povezala sa donorom sperme u mom kraju. Sličnih godina kao ja, visok, tamne kose, ranije je donirao i bio je lak za razgovor.
Posle treće samooplodnje, bila sam oduševljena kada su se na testu trudnoće pojavile dve crte. Ovog puta sam platila babicu; radila sam jogu i planirala porođaj u vodi kod kuće.
U početku je taj put, okružen muzikom i svećama, bio tako drugačiji. Ali Lukova glava se zaglavila i hitno sam prebačena u bolnicu gde je moj sin rođen sa vrpcom obmotanom oko vrata, ne dišući.
Jasno je da sam razumela hitnu zabrinutost za dobrobit moje bebe, ali sam osećala da se moje potrebe jedva razmatraju. U bolnici je doktor pokušao da me pregleda, ali me je toliko bolelo da sam mu odgurnula ruku. Rekao sam mu da sam u agoniji i da mu neću dozvoliti da uradi bilo šta drugo bez davanja epiduralne. Na kraju je izjurio iz sobe rekavši mi da neću dobiti anesteziju.
Kasnije, kada sam mogla da dobijem pristup svom kartonu, napisao je da sam „izuzetno nekooperativna, zahtevala sam epiduralnu i da sam mu izvukla ruku dok je radio vaginalni pregled!!“. Uzvičnici su bili njegovi — kao da jednostavno nije mogao da veruje koliko sam drska.
Kada je Luk imao tri godine, odlučio sam da pokušam ponovo, koristeći istog donora. Zatrudnela sam u prvom pokušaju. Rodila sam — kod kuće — Lilu 2010. godine, kada sam imala 40 godina. Ovog puta sve je bilo blizu ostvarenja mojih snova. Imala sam osećaj osnaženosti i dostignuća da sam to uradila sama, sopstvenim naporima.
A 2014. godine, poželela sam još jednu bebi u otišla sam u kliniku na Kipru. Naplaćivali su 5.000 evra za ciklus vantelesne oplodnje, daleko jeftinije od privatnog tretmana koji sam mogla da pronađem za nekoga mojih godina u Velikoj Britaniji.
Tako sam 2015. godine, sa 45 godina, rodila Maju. Nadala sam se još jednom kućnom porođaju, ali ona je rođena carskim rezom, jer su joj tonovi bili sniženi. Čim se rodila, odvedena je na odeljenje intenzivne nege novorođenčadi jer je patila od problema sa disanjem.
Godine 2019. vratila sam se na Kipar i ostala trudna sa Frejom. I uprkos traumi njenog rođenja, nisam mogla biti više oduševljena što je stigla u našu porodicu.
Znam da će me neki ljudi osuđivati što sam koristila donore sperme za četvoro dece. Ali da li neko može iskreno da kaže da bi mi bilo bolje sa partnerom? Imam toliko prijatelja koji su prošli kroz gorke razvode koji kažu: ‘Voleo bih da sam uradio ono što si ti uradila.’
Zanimljivo, shvatila sam da je podizanje deteta sa 50 godina mnogo lakše nego u mojim dvadesetim. Ja sam samouverenija, opuštenija i strpljivija. A moju decu nije briga koliko imam godina – vide samo mamu koju vole.
Freja sada ima dve godine i prošla sam kroz menopauzu. Iako još uvek imam zamrznute embrione, tužna sam što neću moći da ih koristim. Iako imam petoro dece, imam mnogo unuka kojima se radujem.
Ono čemu se najviše nadam, međutim, jeste da kada se moje ćerke i snaje budu porađale, to urade u sistemu koji ih sluša, sa doktorima koji cene znanje, uvid i instinkte koje imaju sve buduće mame.
Možda će do tada, konačno, kada su u pitanju trudna tela, mantra biti ‘mame najbolje znaju’, a ne doktori“, zaključuje svoju priču Žaklin Edvards.
***
BONUS VIDEO: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom
Pratite nas i na društvenim mrežama:
