Savet Dostojevskog za buduće mlade: Gledajte ovu stvar u njegovom ponašanju - to najbolje pokazuje kakav je neko čovek

Veliki ruski pisac Fjodor Dostojevski smatrao je da čoveka najviše odaje - smeh.

Evo kako on to prikazuje u svom romanu Momče.

" Nije se ni makao kad me je spazio, nego je netremice i ćuteći samo gledao, isto tako kao i ja njega, s tom razlikom što sam ja njega gledao sa beskrajnim iznenađenjem, a on mene bez ikakvog iznađenja.

Naprotiv, pošto me je razmotrio celoga, do poslednje crte, za tih pet ili deset sekundi ćutanja, najedanput se osmehnuo i čak se tiho i nečujno zasmejao, i mada je smeha brzo nestalo, ipak mu je njegov svetao, veseo trag ostao na licu, i naročito u očima, plavim, sjajnim, velikim, ali sa opuštenim i podbulim od starosti kapcima, koji behu okruženi mnogobrojnim sitnim borama. Ovaj njegov smeh načinio je na mene najjači utisak.

Čini mi se da je, kada se čovjek smeje, u većini slučajeva gadno gledati ga. Najčešće se u ljudskom smehu ispoljava nešto ružno, nešto što unižava čoveka koji se smeje, iako onaj koji se smeje sam gotovo nikad ne zna za utisak koji izaziva. Isto tako ne zna, kao što uopšte niko ne zna, kakvo mu je lice dok spava.

​Nekima je kad spavaju lice i u snu pametno, a drugima, čak i pametnima, u snu lice postaje vrlo glupo i zato smešno. Ne znam otkud to dolazi: hteo bih samo da kažem da ni čovek koji se smeje, kao ni čovek koji spava, većinom ništa ne zna o svom licu.

Vrlo veliki broj ljudi nimalo ne ume da se smeje. Uostalom, tu nema šta da se 'ume': to je dar i ne da se naučiti. Naučićeš jedino ako sebe prevaspitaš, ako se razviješ nabolje i savladaš ružne instinkte svoga karaktera: u tom slučaju bi se, verovatno, mogao i smeh takvog čoveka promeniti nabolje. Ima ljudi koje smeh potpuno odaje, i najedanput možete da ga upoznate do srži. A i neosporno pametan smeh neki put postaje odvratan.

Za smeh je pre svega potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobivost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezlobiv smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti, i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete da upoznate, ali čim se čovek nasmije bar jedanput sasvim iskreno, pokazaće vam se ceo njegov karakter odmah kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo srećnog razvitka ume da bude veseo, i da zarazi i druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku.

Ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kad se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

​Pri tome posmatrajte sve nijanse: potrebno je, na primer, da vam se smeh jednog čoveka ni u kom slučaju ne učini glup, ma koliko da je čovek veseo i prostodušan. Čim primetite i najmanji trag glupavštva u njegovom smehu, to nesumnjivo znači da je taj čovek umno ograničen, ma koliko oko sebe rasipao ideje.

Ako mu smeh nije glup, ali vam se sam čovek koji se smeje najedanput zbog nečega učinio smešnim, makar i samo malo - znajte da taj čovek nema pravog ličnog dostojanstva, ili ga bar nema u punoj meri. Ili, najzad, ako smeh jednoga čoveka doduše jeste zarazan, ali vam se ipak iz nekog razloga učini ružan, znajte da je priroda tog čovjeka ružna i prosta, i da je sve plemenito i uzvišeno što ste ranije kod njega primetili, ili svesno ili nesvesno kod njega pozajmljeno, i da će se takav čovjek bezuslovno docnije promeniti na gore, da će se baviti 'korisnim stvarima', a plemenite ideje odbaciti bez milosti kao mladićke zablude i zanešenjaštvo.

Ovu dugu tiradu o smehu zabeležio sam ovde hotimično, i na štetu pričanja, pošto ja smatram kao jedno od mojih najozbiljnijih saznanja o životu. A naročito je preporučujem verenicama koje su već spremne da pođu za izabranim čovekom, ali ga još jednako posmatraju nerešljivo i s nepoverenjem, i nikako ne mogu da se odluče. I neka se ne rugaju jednom momčetu što se utrpava o svojim poukama u bračne poslove o kojima nema ni pojma. Ja zato znam da je smeh najsigurnija proba duše.

Pogledajte dete: jedino deca umeju da se smeju do savršenstva dobro, i zbog toga su zadovoljna i privlačna.

Za mene je dete koje se smeje i koje je veselo rajska je svetlost, otkrivanje budućnosti, u kojoj će čovek najzad postati isto tako čist i prostodušan kao što je dete.

I eto, tako nešto detinjasto i do neverovatnosti privlačno video sam i u kratkotrajnom smehu ovog starca. Odmah sam mu prišao."

Ovaj roman Dostojevskog beleži život devetnaestogodišnjeg mladog intelektualca Arkadija Makaroviča Dolgorukog koji je vanbračno dete kontroverznog prvaka Versilova. Fokus romana prikazuje konflikt između oca i sina.

BONUS VIDEO:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram