One su nagrađivane sportistkinje u zrelim godinama čija su deca prave zvezde u Srbiji i svetu.
Nasmejane, vedre, pune života, vitke, dve uspešne sportistkinje, plivačice koje se takmiče i u Srbiji i po svetu. Ako ste pomislili da su u pitanju dve devojke na početku sportske karijere, varate se. Reč je o Aleksandri Radulović i Svetlani Jović koje sa svojih 51, odnosno 45 godina uzimaju najbolje što mogu od života. Za Zadovoljna.rs one pričaju šta za jednu ženu znači to što je u srednjim godinama fizički aktivna, šta misle o estetskim zahvatima, ali i kako je imati vrlo uspešno dete u Srbiji jer Aleksandra je mama glumice Milene Radulović, a Svetlana je mama košarkaša Nikole Jovića.
Na početku razgovora uvode nas u svet masters plivanja o kom se ne zna mnogo u Srbiji, a one su u tom svetu postigle veliki uspeh.
Kako kažu, suština masters plivanja je da imate više od 25 godina i da se više ne bavite profesionalno tim sportom, ako ste se bavili.
„Obe smo odmalena zavolele plivanje. Ceca je rođena u Herceg Novom i pošto je ona skromna, ja ću reći – jako je bila perspektivna, vrhunski kalibar, ali kako to često biva, put je odveo na drugu stranu. I ja sam se od detinjstva u Beogradu bavila plivanjem, a upoznale smo se 2016. godine preko moje kume Nataše, današnje zajedničke prijateljice, najvatrenije plivačice od nas tri“, priča Aleksandra.
Plivanje preko zaliva u Herceg Novom za dobro jutro
Koliko je Svetlana zaista neverovatna kad je plivanje u pitanju, jasno govori jedan podatak. A to njoj pak dođe kao dobar dan.
„Ja sam te 2016. godine počela da plivam maraton u Herceg Novom od 2,5 kilometra. Preplivate zaliv. Prijatelj mi je tada kazao da sam za masters, a imala sam troje još uvek male dece. Ipak, kad sam došla u Beograd, našla sam klub i počela kod njih da treniram. Na prvom treningu sam već imala normu za Evropsko prvenstvo“, kaže Svetlana.
S druge strane, Aleksandra je prvo godinama trenirala plivanje, pa onda bila trener. Prestala je da radi tokom prve trudnoće. Do povratka na bazen prošlo je više od 20 godina.
I otprilike u vreme kad su počele da se druže pre sedam godina, ubrzo su otišle na Evropsko prvenstvo vodenih sportova u London. Zatim su se nizala svetska i evropska – Budimpešta, Kranj, Guangdžu (Južna Koreja), Rim. Nakon Svetskog prvenstva u Dohi u martu 2024. godine, kao domaćini će u Beogradu u julu dočekati reprezentacije Starog kontinenta.
Na tim domačim takmičenjima i mitinzima u regionu i Evropi obavezno uzmu neku medalju. To je samo logična posledica jer im je fizička aktivnost u genima. A kako taj recept ukrasti od njih? Šta žene u sličnim godinama mogu da prepišu i da se malo razdrmaju?
„Ja sam evo juče prepešačila šest kilometara. Barem taj vid aktivnosti je bitan. Znam da je teško kad dođeš kući mrtav umoran s posla, pa ne možeš na trening, ali moramo biti svesni da je to zbog zdravlja“, kaže Svetlana.
Sav stres ostane u toj vodi
I Aleksandra se slaže da nije uvek lako u dnevnu rutinu uklopiti i trening i odovojiti par sati kad svi živimo brzo i imamo obaveze, ali sve to jednostavno postane nevažno kad se osete pozitivni efekti.
„Evo nama su treninzi plivanja od osam sati uveče. To je prilično kasno, dođeš s posla, u zimskom periodu već je mrak, hladno je, ne izlazi ti se iz kuće, ali ljubav prema sportu i ljudima s kojima deliš bazen prevagne. Koliko god da sam umorna, kad dođem na bazen i otplivam trening – izađem kao nova. I nasmejana. Plivanje je ključni faktor mog fizičkog, mentalnog i emotivnog zdravlja. Treniram dva puta nedeljno po sat u bazenu, a kad su svetska i evropska prvenstva, ubacim i treći trening. To nije mnogo. Imam ‚kolege‘ masters plivače koji treniraju četiri, pet, pa i više puta nedeljno.“
Obe kažu da plivanje jeste specifično jer moraš da imaš termin na bazenu, opremu, ali i vreme za oblačenje, sušenje kose i to sveukupno ume da bude i tri sata. Ali isplati se više od svega.
„Voda stvarno sve izvuče, pročisti vas, svakodnevni stres i brige ostanu u njoj. “, kaže Aleksandra.
A kad je u pitanju ishrana, ima li kod njih dve brojanja kalorija ili je ipak sve opuštenije?
„Gledam da to bude voće, povrće, meso, riba, ali i nešto slatko nekad. Od suplementa ne uzimam ništa, ali ima onih koji idu ka najboljim rezultatima u svetu, pa su na posebnom režimu ishrane i nose pune torbe suplemenata. Ja se više vodim onim da je poenta da budemo zdravi i da se družimo i uživamo.“
Žena tek posle 40. godine postaje svesna sebe i sveta
Naše sagovornice ističu i da su godine i iskustvo prednost, koliko god u ovom današnjem svetu domiria kult mladolikosti.
„Žena tek sa 40 godina počinje da bude osvešćena. Istina je da osećam godine, kad dođem s treninga, pa kuvam i onda krenem uz stepenice u kući, kojih ima mnogo, osetim umor u nogama. Mogu ja još jedan trening, nije to problem, ali ljudi lažu kad kažu da je u ovim godinama isto kao ranije. Ipak, četrdesete su zaista zlatne godine za ženu, u pogledu svega, u pogledu sazrevanja, po pitanju pogleda na svet. Ako imate decu, ona su odrasla, pa vi imate više vremena za sebe, da se vratite sebi. Pre nisam imala vremena ni za šta“, kaže Svetlana, koja rado po svetu prati poznate pijaniste i uživa u njihovim koncertima.
Aleksandra razmišlja isto.
„U dvadesetima misliš da sve znaš, a u stvari tek otkrivaš život. U tridesetima shvatiš koliko ne znaš (hvala bogu), izgledaš isto ili bolje nego u dvadesetima, i imaš energije napretek. Četrdesete donose samopouzdanje, ali i svest da nemamo jednako energije za sve kao u tridesetima. A sad pošto sam u pedesetima, mogla bih samo da lažem da se osećam isto kao pre 10 godina, u pogledu energije, pre svega. Imam potrebu da usporim i to mi je u redu jer starenje doživljavam kao prirodni proces. Prednost je što sam sad selektivna, biram kome i čemu poklanjam pažnju i vreme, i generalno sebi više ugađam“, kaže Aleksandra.
A kada provedete malo vremena sa Aleksandrom i Svetlanom, jasno je da taj pad energije koji ide s godinama kod njih dve popunjava to što su aktivne. One su pravi primer onih žena za koje, kad ih vidite, kažete da jednostavno sijaju.
To zadovoljstvo iznutra blisko je povezano baš sa životnim dobom.
„Sve su to faze u životu. Ja sam dosta rano rodila decu. Dugi niz godina bila sam posvećena uglavnom poslu i odgajanju dece. Sve je bilo podređeno njihovim aktivnostima. Ne smatram to žrtvom, to je takav životni period, normalno je da se baviš njima. A kad odrastu, odjednom ti se stvori vreme, s kojim u prvi mah ne znaš šta bi. U početku, kada su nam se ćerke odselile, suprug i ja smo bili i pomalo tužni. Međutim, kada prođe period privikavanja, počneš ponovo da uživaš u svom vremenu i slobodi. Ponosiš se što su ti deca stasala u sposobne i samostalne ljude i raduješ se okupljanju s njima vikendom…“, kaže Aleksandra.
Kako ja da u svojim godinama izgledam isto kao moja ćerka sa 19
Ni njoj ni Svetlani nije jasno zašto žene u njihovim godinama po svaku cenu žele da zadrže taj privid mladolikosti.
„Ja ne znam šta je to sa ženama, čemu to… Bore im smetaju zbog te tendencije večne mladosti koju nameću mediji, društvene mreže. Nije život Instagram. I kako ja da u svojim godinama izgledam isto kao moja ćerka sa 19“, pita se Svetlana.
Aleksandra kaže da se kroz putovanja po svetu jasno vidi da tamo nije baš takav diktat kao kod nas. Kult mladosti je prisutan, ali ne u toj meri i estetski kriterijumi su drugačiji.
„Nemam ništa protiv tretmana. Bore mi apsolutno ne smetaju, ali idem povremeno na mezoterapiju, PRP. Za mene lično sve što je umereno i ne menja lični opis je u redu. I naravno treba ići kod stručnjaka (lekara). Kako je kazao naš veliki stručnjak Milan Colić, zašto tom kod koga idete ne biste tražili diplomu. Ako se uvredi, sve je jasno“, kaže Aleksandra.
Svetlana s druge strane, od tretmana ne radi ništa, a beskrajno joj je simpatično što joj prijateljice kažu, kad im se time pohvali, da se to i vidi.
Ono što je za druge normalno – naša deca nemaju taj luksuz
Iako se drže ispod radara javnosti, Svetlana i Aleksandra stoje kao najveći oslonac uz svoju decu. A kako je zapravo biti mama čuvenog košarkaša Nikole Jovića i uspešne glumice Milene Radulović. Koliko je teret, a koliko ponos?
Svetlani, priznaje, nije lako.
„Meni je teško, ja ne volim da se pokazujem, ja sam jedna obična žena. ali posle ovog svetskog prvenstva, tek sad sam svesna njegovog uspeha. Tek kad vidim neke brojke, to shvatam. Recimo, NBA je osnovan 1946. godine i samo oko 5.000 igrača je prošlo tuda, a Nikola je jedan od njih. Ali to je i stres, jer ja svaku tu utakmicu proživljavam, da li igra, da li ne igra, da li se povredio. Nije lako biti majka profesionalnog sportiste. Ljudi misle ako si u NBA, briga te za sve. Nije tako. On je tamo u Majamiju sam. Drugo je kad bude imao svoju porodicu, ali ovako kad odeš sa 19 godina… Lepo je što imaš para, ali sve ima svoje. Ipak, kad je bio doček posle prvenstva ispred Skupštine, to zaista ne može da se opiše. Ja sam 1998. dočekivala naše košarkaše kad su dolazili sa medaljama i sad tako gledam tu svog sina. Zaista je neopisivo“, priča Svetlana, koja s vremena na vreme poseti sina u Majamiju.
Kao svaka majka i uz to vrsna domaćica – ne može mu poći praznih ruku.
„Nosila sam u Ameriku 12 kora za tortu koje sam ovde napravila i onda sam tamo samo napravila fil. Na aerodromu sam samo pazila na torbu da se ne bi izlomile i ponavljala sebi u panici – kore, kore.“
I Aleksandra ćerku prati u inostranstvo, a posebno se osvrće na njen vrlo upešan period u Rusiji pre par godina.
„Tamo je uživala bez tereta koji nosi ovde, a i mi sa njom. Na tim premijerama, koje sam ja doživela kao Holivud, i uopšte u Moskvi je potpuno drugačiji odnos, i ona je drugačija, rasterećena. A mi ponosni. Sad snima u Španiji, u Bilabu. Bile smo zajedno u Madridu. Volim da kažem da je Madrid naša nova Moskva. Naravno, voli i Beograd, ali ne može da izađe i da se provede kao druge devojke. Ako i ustane da igra, neko je snima… Ono što je za druge mlade normalno, naša deca nemaju taj luksuz. Ali to je cena… Kao majke, mi sa njima proživljavamo i dobre i loše stvari, ali je svakako ponos veći od tereta.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
